Manijaci. Majmuni. Budale. Ludaci. Prodane duše. Lopovi. Kriminalci. I da ne nabrajam dalje, dijapazon nadimaka za košarkaške sudije je ogroman.
Zaista mogu da kažem da je vrlo malo onih koji im drže stranu, koji imaju pozitivno mišljenje o njima. Nije bitno ko su, šta su, kako sude, jednostavno su... Dežurni krivci. U očima (većine) trenera, igrača, a u svakom slučaju navijača, rođaka, baba, deda, mama, tata...

- Majkl Džordan je nosio brojeve dresa devet, dvadeset i tri, četrdeset i pet, a pored toga i broj dvanaest. Kada su stigli da igraju utakmicu protiv Orlando Medžika, zaposleni u Orlando Medžik Areni je ukrao njegov dres, pa je Džordan prinudno dobio broj dvanaest, samo za tu jednu utakmicu.
- Krave ne mogu da silaze niz stepenice, zato što nemaju taj zglob u nogama. Ali mogu da se penju.

Svi mi koji smo odlučili da nam u životu košarka bude profesija i stil života, malo drugačije merimo vreme u odnosu na ostatak sveta. Godina nam počinje sa početkom leta - kad počinje pripremni period, a završava tamo na proleće. Meni ove godine leto nije trajalo od kraja juna do kraja avgusta, nego od kraja juna do 15-og avgusta. Tad su počeli treninzi u timu. Isto tako je i sa ostalima. Neko je počeo sa treninzima ranije, neko će tek u septembru. Svi prihvatamo to kao neki zakon koji ne možemo da menjamo, na koji ne utičemo. I niko se ne buni. Sve svoje obaveze se planiraju prema sezoni, prema utakmicama. Čak i vikendi, kad svi ostali planiraju izlete van grada, provod, mi provodimo baš suprotno, radno. Utakmice. Kruna cele radne nedelje. Potpuno drugačiji ritam života od svih ostalih koji su van sporta, van košarke.

Opet se vraćam na temu iz nekih prethodnih tekstova. Dokle mislimo da živimo život po tuđem ukusu, sa osnovnim ciljem da se dopadnemo drugima? Komšiji, rođaku, prijatelju, roditeljima...? Dokle ćemo dozvoljavati da nam oni postavljaju norme i pravila za život?

Dokazano je na milionima primera širom sveta da je to ok, prolazi, generacije i generacije su živele na taj način. I živeće.

Strah. Nešto što je sposobno da parališe čoveka više nego bilo šta drugo na svetu. A nema oblik,nije čak ni materija. Ipak, prisutan je u nasim životima, i nismo svesni koliko je tek prisutan u donošenju naših odluka.
Pročitala sam negde (nisam sigurna koliko je pouzdano) da se svi mi rađamo samo sa dva straha. Strah od gubljenja podloge pod nogama,i od iznenadne buke, jakog zvuka.