• Published in Blog

Sve dok gledam utakmice mlađih selekcija reprezentacije u meni se bude i vraćaju uspomene na najlepše periode u životu.

Sećam se da sam redovno odnosila profesorima molbe da mi ranije zaključe ocene kako bih mogla da idem na pripreme. Majice i šortsevi bi bili složeni u stranu, a torba nikada nije mogla do kraja da se zakopča, pa sam ponekad morala da sednem od gore, a majka da vuče šnir. Odlaskom na pripreme dobili bismo pune kofere opreme pa sam često morala da vraćam višak, odnosno malo veći višak ponetih stvari.

Početak priprema je uvek bio težak. Trčanje, kondicija, nikome ne padaju lako, ali smo i to uz osmeh izgurivali. Nikome nije bilo važno sa kim će da bude u sobi, jer smo se ionako svi družili posle treninga, naravno dok nam ne istekne vreme do povečerja, jer smo znali šta sledi ako prekršimo.

Svako skraćivanje spiska za nas je bilo teško, jer se nekako svi saživimo kao porodica i bude nam neobično bez jednog ili dva igrača manje na treningu, a ponekad i teško jer moramo više da trčimo.

Kada se brojka svede na dvanaest onih koji putuju, onda sledi euforija prvenstva. Uvek smo između sebe pravile proračune kakve su sezone bile njihovim igračicama, ko je oslabljen, a ko iznenađenje.

Kofere zatvaramo, možda budu tesniji zbog dresa koji mora da zauzme počasno mesto. Prvi cilj proći grupu, a kada prođemo grupu apetiti rastu, postanemo još složnije i nekako sve dolazi na svoje mesto. Išla sam na četiri Evropska prvenstva i svako je na svoj način imalo neku svoju priču, ali Vukovar je taj koji se izdvaja. Moja jedina osvojena evropska medalja sa mlađim kategorijama, navijači, ambijent, mislim da je to bila kruna svega.

Danas kada se devojke bore za medalju, znam da je jako teško, ali izguraće one to na najbolji način. One veruju i bore se za grb koji nose, a svi mi verujemo da može da se ponovi jedan Vukovar!

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?