Sestre u srpskoj košarci: Milica i Ana Dabović

One zaista jesu posebne. Po mnogo čemu. Uvek nasmejane, neposredne i otvorene. Čak i kada ih muče veliki problemi, na njihovim licima to niko ne može da vidi. Ili ih volite, ili ne. Nepostojanje emocija prema njima, nije moguće.
Po vokaciji su košarkašice i odlično se snalaze u magičnom pravougaoniku. Ali, nema dileme da bi odlično prošle i na bilo kom drugom polju. Znate kako je kada je neko predodređen na uspeh. A, Milica i Ana Dabović to zaista jesu.
Posebno uživaju kada su ispred foto aparata. I, razgovor sa reprezentativkama Srbije počeli smo pitanjem, šta bi bile da nisu košarkašice. Umesto odgovora, kongresnom salom hotela „Prezident“ u Kovilovu razlio se smeh, a reč je prva uzela mlađa Dabovićeva – Ana:

– Paaaa, bile bismo najlepše žene sveta. Dobro, i sada smo najlepše sportistkinje (smeh).

– Dopada nam se to što jesmo. Uživamo u tome – nadovezala se Milica.

Osim što bi se upustila u svet mode, Ana zna i kojim bi se drugim sportom bavila:

– Toliko volimo košarku i uspešne smo u njoj, da ne možemo da izdvojimo nijedan drugi sport. Jedino tenis. Tu bi nas baš slikali i zgrtale bismo pare (smeh). Čak ga leti igram po malo, tokom godine pratim.

Ljubav prema belom sportu ima i posebnu „pozadinu“.

– Da Federer nema ženu, Ana bi već bila udata za njega – otkrila nam je Milica.

– Nikad se ne zna. Polako. Nismo se još sreli – ne skidajući osmeh sa lica uzvratila je mlađa sestra.
Onda smo se setili vremena kada je Milica igrala u Litvaniji i kada je prvi put prošetala modnom pistom. Dopalo joj se. Kada se preselila u Tursku, bila je zaštitno lice jedne sportske marke. Ana, inače osam godina mlađa, još nije imala takvih iskustava.

– Nedavno, kada sam došla u Poljsku, pitali su me da se slikam, ali nisam pristala – dodala je Ana.

– Tek je počela i sigurno će uživati u tome, drugačija je od mene i voli to više nego što sam ja volela u to vreme – nastavila je Milica, a onda je smeh zamenio ozbiljan ton. – Pre izvesnog vremena slikala sam se za FHM. Htela sam po svaku cenu da budem u novinama i ne mogu da kažem da sam napravila grešku, tada sam smatrala da je to ispravno. Ali…
Golišave slike su obišle svet, mnogi su bili oduševljeni. Ne i Milicini poslodavci u Bešiktašu, klubu u kome je tada igrala:

– Od tada se promenilo sve što se tiče moje košarkaške karijere. Otišlo je nizbrdo. To slikanje je imalo dosta veze sa tim. Iz Bešiktaša sam otišla jer su ljudi u klubu bili veliki protivnici toga. Kada se ukazala šansa da odem u Izrael, opet su problem bile te moje slike. Ali, dobro. Sada sam presrećna u Partizanu.

– Možda nije bilo ponuda klubova, ali posle tog slikanja bilo je dosta ponuda za sledeće. Negde gubiš, negde dobijaš – nadovezala se Ana i razgovor je opet dobio vedar ton, pravi novogodišnji.

Posle svega, Ana bar zna šta ne bi trebalo da radi:

– Pa, razmislila bih kada bi mi neko ponudio da se slikam, recimo, za milion. Neka me posle i neće klubovi.

I pre nego što je Nova godina došla, dom Dabovićevih već je bio posetio Deda Mraz. U smiraj 2011, sestrama se ispunila najveća želja:

– Ovo je vrhunac, i to ne samo ove godine. Konačno smo zajedno u reprezentaciji Srbije, to je nešto najbolje što je moglo da nam se dogodi u karijerama – gotovo u glas su rekle rođene Novljanke.

Ali, kao što reče Milica, nije to kraj novogodišnjih želja:

– Kako kraj? Pa imam ceo spisak! Sada očekujem i plasman na Evropsko prvenstvo, pa i Svetsko, znam da to možemo. A, ko zna, možda nas i onaj odozgo pogleda, pa za četiri godine odemo i na Olimpijadu i da tako završim karijeru. E, to bi bilo ostvarenje najvećeg sna.

Mlađa Dabovićeva je podsetila da joj je 2011. na profesionalnom planu bila veoma uspešna:

– Zadovoljna sam, samo bih volela da mogu da se pohvalim i za ljubav (smeh).
A, od naredne godine očekuje:

– Najveća želja mi je da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Ali, prvo da nas dve zaigramo zajedno i da dvorane u Srbiji budu pune. Mislim da hoće, posebno jer sada nas dve igramo (smeh). Ako mogu ja da napunim dvorane u Poljskoj, a Milica je već to radila u Rusiji, Litvaniji, Francuskoj… valjda nas dve zajedno možemo to da uradimo i u Srbiji. To mi je najveća želja. Zato nisam skromna. Ali, naravno, pre svega svi mi želimo da budemo zdravi. I da nađemo ljubav.

– Bože, pa ona samo priča o ljubavi! Ima li dobrovoljaca? – upitala se uz osmeh Milica.

SRBIJA NAS JE ŽELELA, CRNA GORA NE

Iako rođene Novljanke, sestre Dabović nisu imale dilemu kada je trebalo da odluče za koju državu će igrati – Srbiju ili Crnu Goru.

– Iskreno, Crnu Goru i Srbiju doživljavam kao istu zemlju, meni je to isti narod i podjednako ih volim – počela je „diplomatski“ Ana Dabović. – U trenutku kada je trebalo da se odlučimo, Srbija je bila mnogo bolja u košarci. I to je bio prvi razlog zašto smo se opredelile. Želimo da jednog dana odemo i na Olimpijadu.
Najmlađa Dabovićeva je nastavila:

– Crna Gora u to vreme nije imala šansi, čekale su je razne kvalifikacije, trebalo je da prođu tri godine do prvog Evropskog prvenstva. One su sada u Poljskoj ostvarile sjajan rezultat i svaka im čast. Ali, i dalje mislim da tu nema perspektive. Drugo, Srbija se više potrudila oko nas. Ko nas želi, mi njega želimo još više.

ANONIMNA PISMA I BUKETI CVEĆA

Osim što su odlične košarkašice, sestre Dabović i atraktivnim izgledom privlače pažnju. Ne skidajući osmeh sa lica, Milica nam je ispričala anegdotu iz kvalifikacija za EP, kada je Ana sa reprezentacijom igrala utakmice, a ona bila redovna u prvim redovima dvorane u Rumi.

– Tada smo, pa bar sa deset strana, dobile pismo, otprilike sledeće sadržine: „Ja sam stariji muškarac, zaljubljen sam ludo u tebe Ana. Ali, Ana ako ti nećeš da mi budeš žena, onda ću se zaljubiti u tebe Milice i želim da mi ti budeš žena. Jer vas dve ste zaista ostvarenje svih snova.“

I…

– Niiismoo odgovorile. Uplašile smo se – u glas su odgovorile Dabovićeve.
Istovremeno, na jednoj od utakmica u Rumi Milica je dobila cveće:

– E, to je druga priča.

– Meni dolaze anonimna pisma, a ona dobija poklone – razočarano je konstatovala Ana.

– Oduševio me taj gest. Cveće je stiglo „preko bare“, od jednog mog dobrog prijatelja – ostala je zagonetna Milica. – Izgleda da ostavljamo dobar utisak na okolinu, ljudi vole našu energiju, to što smo uvek nasmejane. Uvek te neko iznenadi i uvek ima džentlmena.

Biljana Kostreš, Sportski žurnal

| More...