Intervju - Zoran Tir

Nepodeljena su mišljenja da je Španija dominantna evropska sportska sila u prvoj deceniji novog milenijuma. Mnogi su pokušali da rastumače u čemu je tajna uspeha "Crvene furije" u fudbalu, košarci, vaterpolu, rukometu, odbojci, tenisu i drugim sportovima, i došli do istog zaključka – tajna uspeha je u kontinuitetu rada sa mlađim selekcijama, gde se već sa 14-15 godina selektiraju ekipe na duže staze.

Slična slika je i u ženskoj košarci, gde Španija poslednjih godina osvaja gotovo sva zlata u mlađim kategorijama. Kada je Srbija u pitanju, Memorijal Gordana Bogojević Kovačević pokazao je da „duvaju neki novi vetrovi“. O aktuelnom stanju u pionirskom uzrastu, planovima za budućnost i razlozima za optimizam razgovarali smo sa trenerom Zoranom Tirom, kordinatorom za mlađe kategorije do kadetskog uzrasta.

- Kao koordinator za kategorije do reprezentativnih selekcija, pod mojom ingerencijom trenutno su četiri godišta 1998., 1999., 2000. i 2001. Cilj je da uspostavimo sistem i polako vratimo pravi način rada u mlađim kategorijama, po čemu smo dugo bili prepoznatljivi.

Koje korake ste preduzeli tokom 2011. u tom pravcu?
- Prošle godine smo počeli da obnavljamo Požarevac, koji je prethodnih godina, kada je ženska košarka u pitanju, bio u padu. Polako uspevamo da vratimo imidž Požarevca, da svaki mladi perspektivni igrač prođe kroz kamp. Iako on traje sedam dana, on bi trebao da bude prvi vid selekcije. Tu bi se upoznavali sa decom i ona bi mogla između sebe da se upoređuju, da vide na kom su nivou. Ženska košarka ima jedan specifičan problem. Ona je spala na manje klubove, koji  vrlo često nisu u završnicama takmičenja, tako da oni ne mogu da vide na kom su nivou njihova deca i za to je Požarevac idealna prilika.

Koje još akcije, osim RTC u Požarevcu, sprovodi KSS?
- Požarevac nije cilj sam po sebi, već treba da se radi tokom cele godine. Mi smo se podelili na četiri regije i imamo okupljanja u tri ciklusa godišnje. Vojvodina je jedna regija, Beograd druga, Centralna i Zapadna Srbija treća, Istočna i Južna Srbija četvrta regija. Svaka regija ima po jednog koordinatora. Za svako godište imamo glavnog trenera i dva pomoćnika, tako da je veći broj stručnjaka uključen u ovaj rad. U jednom ciklusu su dva regionalna treninga i jedan savezni trening. Regionalni treninzi su poluotvorenog tipa i mogu da dolaze deca u većem broju. Ta tri treninga se nadovezuju i idu u dve sedmice. Na savezni trening dolazi po šest igrača iz svake regije. Ne moraju da budu uvek šest najboljih igrača, nego se menjaju. Recimo, imate igrače koji odskaču pa ne morate da ih proveravate.

Kako smanjiti broj grešaka u selektiranju?
- Kada radite i birate, uvek ste u opasnosti da pogrešite. Gledamo da napravimo što bolju selekciju, da se što manje ogrešimo. Uvek će biti onih nezadovoljnih, koje ste zakinuli, ali i onih koje ste nagradili. Jednostavno, desi se. To se najčešće dešava jer niste imali prilike da poredite nešto između sebe. Sada pravimo sistem gde bi te greške bile svedene na minimum. Na kraju ćemo imati turnir regiona. To bi bio neki četvrti ciklus, dva meseca pre Požarevca. Svaka regija će nastupati sa svojim igračicama, dakle biće 48 igračica u svakom godištu, što je prilika da vidimo oko 200 mladih igračica. Za današnje prilike to je izvaredan pokazatelj.

Činjenica je da je odbojka poslednjih godina odvukla veliki broj dece. Šta uraditi da se taj trend okrene u korist košarke?
- Vršenje marketinga je jako bitna stavka, ali najbolje propagiranje košarke je kroz reprezentativne selekcije. Dok one imaju uspeha vi imate i masovnost. Svi znaju da sportovi koji u datom trenutku naprave rezultat naredne godine imaju najviše polaznika. Tu mislim i na mušku košarku. Košarka je u poslednjoj deceniji imala jedan veliki pad, a sa druge strane odbojka je imala velike rezultate i to je u mnogome doprinelo da masa dece počne da trenira odbojku. Žensku košarku je najlakše podići u malim sredinama, tamo gde odbojka nije ušla, ili košarka ima dugu tradiciju. Mnogo je teže raditi u velikim gradovima, gde su jaki odbojkaški centri. Ali, mi smo se uhvatili u koštac sa problemom. Treba istaći da je košarka mnogo doprinela da se odbojka razvije. Neke stvari sada izlaze na videlo. Ne omalovažavam odbojku, ali ona je najveće čistilište. Svi sebe vide u odbojci, svi bi voleli da izgledaju kao odbojkašice, ali ne vide da je to izuzetno dobro napravljena selekcija. U odbojkaškoj reprezentaciji imate možda jednu ili dve igračice niže od 180, u košarci imate na više pozicija takve igračice. Devojke sa visinom od preko 190-195 imaju svoju ulogu, dok u odbojci to nemate. Počinje polako da se uspostavlja ravnoteža, devojke koje nemaju prolaz u odbojci polako se vraćaju u košarku.

Koja je uloga trenera u tom procesu podizanja košarke?
- Uloga trenera u svojim sredinama je možda presudna u ovom procesu. Ne može neko da skupi 10-15 igrača i da kaže „ja sam napravio selekciju“. Selekcija mora non-stop da se obnavlja, da što veći broj dece prođe kroz selekciju. Kada sam radio svojevremeno u Zvezdi, u početnoj grupi koja nije bila takmičarska, ja sam non-stop imao po 50 devojčica. Stalno se obnavljala selekcija, stalno su stizale nove devojčice. Mladi treneri moraju da shvate, ako žele pre svega da imaju ličnog uspeha, moraju da naprave kvantitet iz koga će proisteći kvalitet, a samim tim dolazi i njihov prosperitet.

Na Memorijalu Gordana Bogojević Kovačević videli smo u dve utakmice puno talentovanih igračica. Da li vas to čini većim optimistom po pitanju ženske košarke?
- Optimista sam po pitanju ženske košarke. Možda imamo manji broj igrača, ali nemamo manji broj kvalitetnih igrača. Imali smo dve utakmice na Memorijalu Gordana Kovačević Bogojević i svi su mogli da vide da je 1999. godište mnogo bolja selekcija. Imate dosta dobrih igračica. Godište 1998. ima dobre pojedince, ali nema selekciju. Sada moramo te pojedince da dignemo na viši nivo, da se iskažu. Nećemo možda napraviti pet reprezentativaca iz jedne generacije, ali ćemo napraviti jednog ili dva.

Ranije se dešavalo da se određene generacije prosto raspuste. Kako rešiti taj problem?
- Mi smo imali ranije slučajeva da smo „ubijali“ pojedine generacije. Ubila nas je pre svega jurnjava za rezultatom. Pitanje je šta je rezultat, napraviti igrača ili imati neku titulu u mlađim selekcijama? Teško je imati jedno i drugo, ali kada napravite igrača on vam obično i donese titulu. Vi možete u pionirskoj konkurenciji da napravite ekipu od pet bekova i osvojite neku medalju na državnom prvenstvu, ali niste napravili igrače za reprezentaciju. Kada se svi budemo okrenuli ka tome da nije rezultat samo medalja, nego da su najveće blago igrači, onda ćemo se vratiti na stare staze. Moramo da se vratimo nekadašnjem pogledu, igrač je broj jedan, rezultat broj dva, onda ćemo imati uspeha. Mislim da se polako vraćamo ka tome.

Da li si zadovoljan odnosom KSS prema mlađim selekcijama, i uopšte prema ženskoj košarci?
- Ove godine je došlo novo rukovodstvo u KSS. Povuklo je dosta dobrih poteza, izborilo se za status koji ženska košarka nije imala poslednjih desetak godina. Postala je uvaženija u savezu, ima bolje uslove, između ostalog Memorijal Gordana Bogojević Kovačević je deo te priče. Verujem da će se u skorije vreme videti rezultati tog rada, da će se to materijalizovati kroz medalje i vratiti nam ugled koji smo imali u evropskoj i svetskoj košarci.

| More...