Ženska košarka u Srbiji prepuna je velikih imena čije karijere daleko prevazilaze okvire naše zemlje. Jedno od najsvetlijih imena koje je srpska košarka iznedrila svakako je Slobodanka Tuvić, udata Maksimović.
Popularna Boba iza sebe ima 19 trofeja, tri fajnal-fora Evrolige, četiri sezone u WNBA i igranje u najjačim evropskim ligama.

WNBA
- Kada se završila druga godina u Pečuju, prvi put sam otišla u WNBA. To je bilo fantastično iskustvo. Gledam naše današnje generacije, šteta što niko ne igra od njih tamo. Znaš kako, kada kažeš da si igrala u Evroligi svi kažu „super“. Ali kad kažeš da si igrala u WNBA svi kažu „vau, fantastično“. Otvoriš sebi mnoga vrata. Ali, pre svega je to izvanredno iskustvo. Recimo, druge godine sam igrala zajedno sa Gocom Grubin, trener mi je bila Sintija Kuper, jedna od najboljih američkih igračica svih vremena. Četiri godine sam igrala u Americi, možda sam mogla još. Po isteku četvrte godine odlučila sam da ću da prestanem, nisam mogla više fizički da izdržim da igram Evroligu, za reprezentaciju i u WNBA.
Znaš kako, otišla sam prve godine tamo sa određenim mišljenjem. Ovde igraš Evroligu, imaš visoko mišljenje o sebi, jedan si od vodećih igrača u klubu u kome igraš. Ja sam želela da odem tamo da vidim kako je to, makar ne morala uopšte da igram. Idem na godinu dana, pa šta god da bude. Otišla sam u Finiks gde je igrala Marija Stepanova. Ona je tamo bila već tri godine i tek te četvrte godine je počela da igra više minuta. Čekala je četiri godine da zaigra onoliko koliko zaslužuje. Puno mi je pomogla da se snađem, često smo igrale u Evropi, sličan je jezik, bile smo uslovno rečeno strankinje. Ja sam te prve godine ulazila na nekoliko minuta po meču. To je totalno drugačije od svega što sam do tada iskusila, drugačija pravila, šest faulova, način suđenja, četvrtine traju duže. Mi smo imali dobru publiku, nisu to bili navijači koji samo dođu, kupe da jedu i piju. Organizacija u klubu je bila totalno drugačija nego u Pečuju gde sam igrala pre toga. Imali smo dnevnice kada idemo na putovanja, mi smo tada imali po 60 dolara dnevno. Nismo morali da nosimo torbe. Nismo morali da ručamo sa saigračicama. Recimo, odemo na gostovanja i kažu nam, vidimo se sutra u autobusu u 9 ujutru i ti si slobodan ceo dan i celu noć do tada. To je bilo potpuno drugačije od onoga što sam imala u Pečuju, gde je kod Ratgebera vladala vojnička disciplina. Ja sam se nekako brzo snašla u WNBA, dopalo mi se. Kada sam naredne godine dobila ponovo poziv da odem, i to od iste ekipe, onda ti to imponuje.
Ljudi te drugačije gledaju kada si neko ko je deo WNBA. Nikad neću zaboraviti situaciju kada sam odlazila tamo. WNBA mi je poslala sve papire i meni je pisalo u pasošu „igra u WNBA“. E sad, kad dođeš na granicu u Americi iako imaš vizu oni mogu i da te odbiju. Ja sam naletela na čoveka koji je rekao „WNBA? Ne mogu da verujem. Sjajno, ja pratim, navijač sam, dolazim na utakmice“. Moja sestra je naredne godine trebala da dođe kod mene u posetu. Ja sam joj poslala papire, ali sam zaboravila da joj napišem neke informacije kako bi dopunila papir za pasošku kontrolu. I kada je stala u red, ispostavilo se da je došla kod tog istog čoveka koji je mene pustio. Nije morala ništa da objašnjava, samo joj je rekao „ja znam tvoju sestru, prođi“.
Treba omogućiti sebi iskustvo igranja u WNBA ukoliko možeš. Svima bih to poželela. Tih godina su igrale tamo Goca Grubin, Kaća Lazić, Hajdana Radunović, Nina Bjedov, kasnije Daliborka Vilipić, danas nažalost niko.

LIČNA KARTA Slobodanka Tuvić Maksimović 19. septembar 1977. Novi Sad 1987 – 1995 Vojvodina 1995 – 1997 Ergol 1997 – 1999 Hemofarm 1999 – 2002 Pečuj 2002 – 2003 Burž 2003 – 2004 Skio 2004 – 2007 Valensijan 2007 – 2008 Lotos 2008 – 2009 Visla 2001 – 2004 WNBA Finiks Merkjuri 1991 - 1997 Mlađe reprezentativne selekcije 1997 – 2003 Seniorski nacionalni tim 19 trofeja: 6 titula i 13 kupova MVP regularnog dela prvenstva Madjarske za sezonu 2000/2001 MVP kupa Federacije Francuske za sezonu 2004/2005

REPREZENTACIJA
- Prvi put sam bila u reprezentaciji na kadetskom Evropskom prvenstvu u Portugalu 1991. godine, ja sam bila klinka 13-14 godina, nisam ni igrala. Izgubili smo finale od Rusije. Tu je bila Goca Bogojević, Tanja Vesel. Jedno lepo iskustvo. Drago mi je i Evropsko prvenstvo u Francuskoj 2001. godine, gde smo bile pete i kada smo izborile plasman na Svetsko prvenstvo u Kini. Ja nisam te godine mogla da odem u Kinu na svetsko prvenstvo, platila sam danak tome što sam igrala u Evropi i Americi. Ostaje mi u sećanju i Evropsko prvenstvo u Grčkoj 2003. godine, gde smo bili favoriti. Igrali smo četvrtfinale protiv Španije, vodili prvo poluvreme i na kraju izgubili. To je bila jedna od najjačih reprezentacija posle 90-tih. Nema ko nije bio tamo, Goca Bogojević, Goca Grubin, Lara Mandić, Daliborka Vilipić, Ivana Matović, Hajdana Radunović, Ljubica Drljača, Milka Bjelica, Ana Joković, Bilja Stanković, Katarina Manić. Nismo ušli ni u polufinale, a bili smo najveći favoriti. Sećam se da su svi pričali da se boje naše ekipe. Selektor je bio Vesković, on me je trenirao i u Hemofarmu. Vesko je, kao i Ratgeber, bio strog trener i od njega sam puno naučila, ne samo o košarci, nego i o životu. Zaista veliki intelektualac. Baš mi je žao što tada nismo uspele, jer smo zaista bile jaka reprezentacija. Te godine je većina nas i prestala da igra za reprezentaciju jer smo bile razočarane.

LIZA LESLI
- Najveći izazov za mene je bilo igrati protiv Lize Lesli. Bilo je puno vrhunskih igračica koje su igrale u Evropi, poput Deliše Milton, Jolande Grifit, Dijane Taurazi, Peni Tejlor, ali nikada nismo igrali u Evropi protiv igračice kakva je Liza Lesli. Nismo imali prilike da se naviknemo. Svi znaju ko je Liza. Kada se pojavi, ti staneš i zapanjen gledaš šta zna sve. Ti je gledaš, a ona te „puni“ koševima koliko voliš. A onda ukapiraš da ona nije „aždaja“ i da možeš da je čuvaš. Bilo mi je zanimljivo nju da čuvam, da naučim nešto novo od nje, brzinu igre, drugačiji način razmišljanja. Danas su se WNBA i Evrolige puno približile i postale slične. Tada to nije bilo baš tako. Bila je pomalo prgava igračica, morala si da se čuvaš da ti ne razbije zube, ali zaista fantastičan igrač.

MENADŽMENT U SPORTU
- Završila sam karijeru 2009. godine. Nijednog momenta nisam pomislila „šta ću sad da radim“. Ja sam preko noći odlučila da završim karijeru, rekla sam mom suprugu, ja ne mogu više da igram. S obzirom da sam se 2007. udala, htela sam da uživam u braku. Bila sam pri kraju studiranja na fakultetu za menadžment u sportu, sada se zove „Alfa univerzitet“. U decembru 2009. sam diplomirala, upisala masters studije i to završila, sada sam upisala doktorske studije na istom fakultetu. Ćerka mi se rodila u julu 2010. Idem korak po korak, jedna od mojih želja je da ostanem na fakultetu kao asistent.

PODRŠKA SAVEZU
- Nisam aktivno uključena u košarku. Odem ponekad da pogledam utakmice Partizana zbog Hajdane Radunović, ali čujem sa puno strana šta se dešava pa mogu reći da sam u toku. Ne mogu da stignem da pogledam više utakmica jer trčim za ćerkicom. Ne znam da li će biti košarkašica, tata je već uči da ubacuje loptu u koš, sada čak i grudve ubacuje u koš. Moj brat Sloba Vujkov je u ŽKK Čelarevo, često se čujemo, lepo rade u klubu. Drago mi je da su se neke bivše igračice uključile u rad u sportskim institucijama. Nisu one za džabe trenirale i radile toliko godine. Drago mi je da su ljudi koji su danas u košarkaškom savezu prihvatili tu ulogu. Nadam se da će košarkašice da se odazivaju u selekcijama. Nadam se da će ženska košarka ponovo da se vrati i stane na svoje noge. Imaju dobre uslove, nadam se da će doći i rezultati. Znam da nije uopšte lako i da treba vremena.

PORUKA MLADIM IGRAČICAMA
- Mogu da im poručim nešto što sam naučila od Ratgebera. Rad, red i disciplina. A pogotovo je to bitno u ženskoj košarci. Sa ženama je jako teško, mi smo specifične. Moj suprug ima želju da radi kao trener, a ja mu kažem da je sa ženama teško, da nikada ne sme biti prijatelj sa njima i uvek mora da se zna ko je igrač a ko trener, a opet mora sve da zna o njima, do najsitnijih detalja. Mnogo toga zavisi od žena i njihovog shvatanja profesionalizma. Još jedna stvar koju sam naučila od Ratgebera i to će mi uvek biti usađeno u mozak, ali zaista uvek, uvek. Radi kao rudar, slušaj kao vojnik i ponašaj se kao princeza. To je zaista tako. On je nas držao kao vojnike, nismo mogli da mrdnemo, ali to nam je donelo uspeh. To je tako, to je zapisano da je donelo uspeh. Ko god želi nešto da napravi u košarci, mora puno da radi, mora da bude profesionalac.

---

Add this page to your favorite Social Bookmarking websites