SOMBOR - Sa završetkom minule sezone prestala je i aktivna igračka karijera Marije Kovačić. Kovačić je tokom karijere igrala u nekoliko zemalja, a karijeru je završila u Jagodini, gde je provela poslednje dve sezone. U međuvremenu je Marija promenila prezime u Manojlović, pošto je stupila u brak sa svojim izabranikom Sašom.

 

Kako, gde i zašto si počela da treniraš košarku?
"Počela sam u Spartaku iz Subotice. A počela sam zahvaljujući profesoru fizičkog koji je nazvao Slobodana Lukica Bobana i rekao mu za mene. On je poslao tadašnjeg pomoćnog trenera Stjepana Palenkića i pokojnog Karla Kopilovića koji su došli u Stanišić i pitali me da li bih ja htela da treniram košarku. Rekla sam da nemam ništa protiv i prvi kontakt sa loptom je bio u kampu na Borskom jezeru. Zašto, uh tada sam trenirala rukomet za lokalni klub. Trener me je šaltao sa pozicije na poziciju i na kraju me je stavio na krilo, što ni u kom slučaju nije pozicija za osobu moje visine i građe. Usled mog nezadovoljstva tadašnjim trenerom i pozicijom na kojoj sam igrala rešila sam da promenim sport i sredinu."

 

Zašto ti se košarka dopala kao sport i kada si odlučila definitivno da ćeš profesionalno da se baviš njome?
"Dopala mi se zbog dinamike i zbog toga što je timski sport u kojem je promena rezultata i odluka ko će da pobedi neizvesna do samog kraja. Moguće je u 30 sekundi steći i stići veliku prednost. Dopala mi se zbog novih ljudi, druženja i putovanja... Ima puno stvari koje mi se sviđaju u košarci kao igri da bih ih sad sve stavila na papir, jednostavno igra je ono što opčinjava. Odluka se nametnula sama po sebi. Posle godinu i po dana treniranja košarke bila sam izabrana da igram u juniorskoj selekciji reprezentacije Srbije. Posle toga sam jednostavno nastavila dalje u profesionalne vode."

 

U Spartaku si ostala sedam godina. Šta bi mogla da izdvojiš iz tog perioda?
"U Spartaku sam napravila svoje prve košarkaške korake i prvi profesionalni ugovor je bio sa Spartakom. Igrala sam sedam sezona u Spartaku i onda posle toga pri kraju karijere još dve sezone. Nekih osam godina sam bila u Spartaku pre prelaska u Bijeljinu. Jedna od bitnijih utakmica je pobeda Spartaka nad Hemofarmom. Tada Hemofarm nije imao ni jedan poraz, a Spartak nikad pre toga nije pobedio Hemofarm. Spartak je dobio utakmicu sa tri razlike i taj rezultat je urezan na tribinama u Subotici. Te sezone je Spartak bio treći i to je bio veliki uspeh kluba. Bilo je dosta zanimljivih utakmica, doduše svaka je utakmica zanimljiva na svoj način. Postojale su utakmice na početku moje karijere kada sam tek počinjala i kada je sam ulazak u igru bio zanimljiv. Prvi poen na utakmici, stoti poen u karijeri, odlučujući poen na utakmici protiv Zvezde i članak posle toga u Žurnalu... Npr, na utakmici u Cetinju, kad nas je vodio Slobodan Lukić Boban, je došla policija na minut i po do kraja i rekla treneru da svi bežimo u svlačionicu kad bude 30 sekundi do kraja utakmice. Mi smo se svi belo pogledali i naravno potrčali u svlačionicu a po terenu su počele da lete flaše, upaljači i čak polovine cigli. Tada smo jedva stigli na voz jer je neko pokušao da nam skine točak sa kombija kojim smo išli za Budvu, pa je točak otišao ispred nas, a vozač je morao da stavlja drugi. Ima dosta zanimljivih događaja, ali eto to su neki od njih."

 

Iz Subotice odlaziš u Bijeljinu, sledi nekoliko klubova u inostranstvu, pa povratak u Srbiju, u Vojvodinu.
"Posle Spartaka sam otišla u Bijeljinu. Sa ekipom Bijeljine sam osvojila kup i prvenstvo Republike Srpske i kup BIH. Prvenstvo BiH smo prepustile Tuzli da bi kaznile tadašnju upravu kluba jer su nam bili i ostali dužni tri plate. Tada smo igrale kvalifikacije za Fiba kup i nažalost nismo uspele da prođemo Grkinje. Posle toga sam otišla za Rusiju, u ekipu Dinamo iz Kurska. Sa tom ekipom sam igrala Fiba kup bez nekih zapaženih rezultata. Odatle sam otišla u Makedoniju, u ekipu Struga iz istoimenog mesta. Igrale smo Fiba kup i nismo prošle u sledeću fazu. Prešla sam potom u Bugarsku, u Slaviju iz Sofije koja je igrala Fiba kup sa Strugom u grupi, ali je prešla u sledeci krug. Sa njima sam igrala Fiba kup i nismo prošle dalje, ali smo osvojile prvenstvo Bugarske u finalu koje se igralo između dva kluba iz Sofije, Levskog i Slavije. Posle toga dolazim u novosadsku Vojvodinu, u kojoj sam provela dve sezone. U prvoj sezoni smo igrale tri prvenstva. Igrale smo Evroligu, regionalnu ligu i domaće prvenstvo. U Evroligi nismo napravile uspeh, bile smo predzadnje. Te prve sezone smo igrale Fajnaj-for regionalne lige i finale kupa Srbije, ali na žalost nismo ništa osvojile. Sledeće sezone smo igrale Fiba kup, regionalnu ligu i domaće prvenstvo. Igrale smo tri finala i opet nismo osvojile ni jedno."

 

Sledi drugi odlazak u inostransto.
"Iz Novog Sada sam otišla u Tursku, u Migros iz Istanbula. To je bio azijski deo Istanbula. Tu sam se kratko zadržala jer je klub zbog problema otpustio strance. Odatle sam otišla u Poljsku. Ekipa je bila Polfa iz Pabijanica. Kada sam došla u ekipu, ekipa je bila 11. na tabeli i pretilo joj je ispadanje iz lige. Na kraju sezone klub je bio osmi i samim tim je osigurao opstanak u prvoj ligi. Naredna destinacija je Rumunija, ekipa ICIM iz Arada. Sa tom ekipom sam igrala Fiba kup, prošli smo grupno takmičenje da bi smo onda naletele na Ruskinje koje na žalost nismo uspele da prođemo. Bile su realno bile mnogo jake sa 4-5 igračica koje su se takmičile u WNBA. Sa Aradom sam osvojila prvenstvo Rumunije. To je bilo jedno mnogo dobro iskustvo, prvenstveno zbog publike, jer je ženska košarka u Aradu tada bila sport broj jedan."

 

Karijeru si završila u Jagodini.
"Posle Rumunije sam pauzirala godinu i po, htela sam da prestanem sa košarkom, ali se to naravno nije desilo. Otisla sam u Spartak, u kojem sam bila dve sezone. Posle toga sam otišla u ekipu Jagodine koja je tek ušla u Prvu ligu, i u njoj sam provela poslednje dve sezone. Ekipa je u dve sezone ostvarila odličan uspeh jer je obe sezone završila kao druga na tabeli i igrala kup i plej-of."

 

Reprezentativna karijera?
"Igrala sam Evropsko prvenstvo za juniorke u Žilinama, zatim sam igrala za B tim seniorske reprezentacije i neke prijateljske utakmice za seniorsku reprezentaciju! Posle toga sam imala pozive za seniorsku reprezentaciju, ali sam odbila da igram iz svojih razloga. I od tada više nisam igrala."

 

Najdraža utakmica, najdraža pobeda?
"Najdraza pobeda mi je finalna utakmica plej-ofa u Rumuniji zato što je stvarno neponovljiva. Bila je peta utakmica, igrala se pred našim navijačima i pred punom halom. A najdraža utakmica protiv Zvezde na početku karijere kada sam dala odlučujući koš za pobedu u poslednjim sekundama utakmice."

 

Treneri koji su te trenirali tokom karijere?
"Prvi trener mi je bio Slobodan Lukić Boban. On me je naučio sve što znam o košarci i njemu dugujem zahvalnost što sam zavolela košarku. Posle njega je na kratko bio Branislav Mitrović, pa Zoran Višić. U Vojvodini su se treneri smenjivali tako da ih je bilo dosta, Dragomir Bukvić, Dejan Kovačević, Dragan Vuković Đokica, Miodrag Baletić. U Jagodini me je trenirao Slađan Ivić, pa Stojanka Došić u Spartaku. U Bijeljini mi je jedno vreme bio trener Dragan Nikolić, neki treneri iz Bijeljine koji se više ne bave sa tim poslom, npr. Miodrag Kačarević."

 

Protiv koje protivničke igračice ti je bilo najteže igrati tokom karijere? Sa kim si se od saigračica tokom karijere najviše družila?
"Ne znam koju bih igračicu izdvojila kao najtežu protivnicu. Recimo da je to bila pokojna Margo Didek iz Poljske. Druila sam se sa dosta njih, ali su to kratkoročna prijateljstva. Od svih njih čujem se sa Jelenom Mitić, Tamarom Ružić, sa Sanjom Orozović, a jedina koju bih izdvojila je kuma Ivana Dojčinović, sa kojom se čujem svaki drugi dan i trudimo se da se vidimo što češće možemo."

 

Da li planiraš da i posle aktivne igračke karijere ostaneš u košarci?
"Neki planovi postoje. Ideja je da se u Somboru napravi ženski košarkaški klub i volela bih da to uspe, ali o tom potom. Ako i ne ostanem neću se mnogo razočarati. Život ide dalje."

 

Da li žališ za nečim u karijeri, da li bi nešto promenila?
"Ne žalim ni za čim. Žalim samo što sam zbog košarke i sporta izgubila dosta stvari u životu, ali to je cena sporta, jer ko se ozbiljno bavi tim treba da zna šta gubi i treba da zna da ne može i košarka i privatni život. Jedino što bih možda promenila da mogu je boravak u Vojvodini pošto mislim da je to bila greška. Trebala sam da odem posle prve sezone, da ne ostajem drugu. Ali, opet da sam otišla ne bih mogla da ih tužim kao što jesam, ali to što sam dobila presudu i što su im blokirani računi ne znači ništa jer su plaćali na crno. Išli su van računa i igrali, plaćaju
savezu kotizaciju, a blokade stoje već tri i po godine. Imam sve presude u svoju korist, a to nikoga nije briga, ni savez, ni Fibu, ni ministra, ni sve ostale u košarci! Možda je vreme da se to da u javnost. Možda ih to pokrene."

Koji bi savet dala igračicama koje su na početku košarkaške karijere?
"Da se paze dvoličnih ljudi kojih, na žalost, u svetu košarke ima jako puno. Da se trude da redovno treniraju i ne otaljavaju treninge jer treniraju zbog sebe, a ne zbog drugih, i da gledaju prvenstveno sebe i svoju igru, jer iako je košarka timski sport, na žalost, sada se probijajau i na ceni su sebični igrači kojima je samo statistika na pameti, koliko su poena dali, a ne kako je ekipa prošla, da li je pobedila ili izgubila. I još jedna stvar, ako ne vole košarku i ako treniraju zato što je neko rekao da imaju talenta, tj. zbog novca, onda je bolje da batale jer košarka se igra srcem a, ne novcem. Talenat je samo deset odsto, sve ostalo su rad i znoj."

 

 

 


 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?