• Published in Blog

Sme li se reći da je nečija biografija zastrašujuća (kao što je zastrašujuća biografija dr Vladimira Koprivice)? Kad i kako se postiže uspeh? Marljivim i predanim radom, dugogodišnjim istrajavanjem… upornošću? Ili sve navedeno? Možda recept za uspeh nikad nećemo dobiti, možda je to večita tajna uspešnih (i možda to treba i da ostane), ali zato barem možemo da uživamo u opuštenom razgovoru sa nekima od njih. Pa da počnemo. Je’n, dva, tri…

Otkud ljubav prema sportu?
Sport je kretanje, takmičenje, druženje, emocija, atrakcija, lepota… Svako u njemu može naći nešto za sebe, a oni koji se njime bave mogu mnogo da nauče o sebi. Zbog toga naš odnos prema sportu može biti pasivan (npr. gledaoci) i aktivan (sportisti, treneri i drugi). Mene je sport veoma rano privukao i kao posmatrača i kao takmičara, pa sam tako sam sebi trasirao životni put.

Zašto je za čoveka bitno da se bavi fizičkim radom?
U biološkoj prirodi čoveka je da se kreće, da radi, da vežba. Ako to ne čini, čovek radi protiv prirode u sebi, a to ima cenu. Mnogobrojna su istraživanja koja pokazuju da je veliki broj bolesti savremenog čoveka prouzrokovan nekretanjem! Na jednom svetskom kongresu medicinskih radnika zaključeno je da je taj procenat oko 60%. Dakle, priroda se sveti čoveku koji radi protiv nje. Vežbanje, pa i rad su značajna preventivna sredstva, a nekada i najbolji lek protiv bolesti. Rad i vežbanje, pravilno dozirani, izazivaju lučenje hormona sreće. To isto čine humor i ljubav, pa nijedan čovek ne bi smeo da bude pasivan u četiri navedena segmenta života. Ako samo jedan od njih izostane u relativno dužem periodu, čovek ima ozbiljan problem.

Smatrate li da čovek treba da vodi računa, kako o sebi, tako i o okolini u kojoj živi?
Teško je nešto novo reći o interakciji čoveka i spoljašnje sredine. Možda je najbolje da se poslužim jednim poučnim vicem: „Srele se planete, pa pitatali Zemlju kako je. – Nisam dobro jer sam dobila neki homo sapiens, odgovori Zemlja. – Ma ne brini, uzratiše planete, to ne traje dugo!”

Koji je najbolji način da čovek vodi računa o sebi, a koji o svojoj okolini?
Verujem u harmoniju i potrebu da se stalno borimo za nju. Čovek je prilično narušio prirodnu ravnotežu i posledice su velike i svakodnevno vidljive. Moja ćerka Milica, kada je imala svega osam godina, dok je gledala na televiziji emisiju o životu na planeti, iznenada je rekla: „Kako bi u prirodi sve bilo uređeno da nije ljudi. Zbog toga će nas ona uništiti!“ Zapanjio sam se. A ni posle dvadest godina nemam o tom problemu ništa pametnije da kažem.

Upoznali ste u Moskvi čuvenog profesora L.P. Matvejeva. Recite mi nešto više o tom iskustvu.
Na Fakultet fizičke kulture (naziv iz 1976.) primljen sam na novi, tek oformljeni predmet Metodika sportskog treninga. O teoriji i metodici treninga u nas se malo znalo. Panično sam tražio rešenje i našao ga u odlasku na stručno usavršavanje u SSSR, u Moskvu, kod profesora Matvejeva. Bilo je to 1982. godine, u vreme kada je SSSR bio dominantna svetska sportska sila. Na tom glavnom institutu u SSSR (GCOLIFK) radili su najveći svetski stručnjaci, najveći naučnici. Uživao sam u predavanjima, u radu u izuzetnoj biblioteci, u razgovorima sa ljudima iz celog sveta koji su se tu školovali. Ipak, profesor Matvejev je bio i ostao moj otac u teoriji sportskog treninga. Bio je čovek čudesnih sposobnosti, filozof, harizmatičan predavač, strog i nepristrasan naučnik. Obožavao je Srbiju, pa me je odmah prihvatio kao sina i bio mi je mentor koga se svakodnevno setim, zahvaljujući kome sam sada profesor univerziteta. Četiri godine kasnije opet sam bio pola godine kod profesora u Moskvi. On je 2000. godine proglašen za čoveka koji je ostvario najveći uticaj na razvoj sporta u dvadesetom veku.

Učestvovali ste na mnogim projektima, konferencijama, skupovima…
Neko mnogo pametan, mislim da je Rozenberg, rekao je da nauka i struka nastaju u razgovoru. Učestvovati u projektima, istupati na naučnim konferencijama i stručnim skupovima, razgovarati sa ljudima iz različitih kultura, različitih sredina, koji imaju originalne ideje, razmeniti iskustvo, otvoriti nova pitanja i drugo, nezamenljivo je iskustvo. Svako ko se zatvori, ko se izoluje od sveta, teško može uspeti u svetu nauke. I ne samo u nauci. Ako je prava, informacija je moć. Postoji čak i teorija koja govori da je ljudska vrsta nastala od onog dela živog sveta koji je bolje primao informaciju iz spoljneg sveta, bolje je obrađivao i na osnovu nje delovao. Meni se teorija sviđa, jer umesto pasivne žive materije i slučajnih mutacija u njoj, govori o aktivnom delovanju kao ključnom faktoru evolucije. Mislim da razvoj svake ljudske jedinke, grupe i većih društvenih zajednica i danas od toga zavise.

Predavali ste na osnovnim i postdiplomskim studijama u Beogradu, Banja Luci, Palama, na mnogim trenerskim tečajevima u više gradova u Srbiji, godišnjim skupovima trenera u košarci, atletici, rukometu, tekvondou, veslanju, kajaku, vaterpolu, plivanju, odbojci i plesu i na stručnim tribinama… Koliko je zahtevan posao predavača?
Predavač je umetnik na sceni. On mora biti glumac koji se pravilno kreće, pravilno govori; narator zanimljivog teksta; scenarista i kamerman koji vidi svakog u amfiteatru; vizuelni umetnik koji crta ili prikazuje; pantomimičar koga svi razumeju; režiser koji tačno zna kuda vodi slušaoce i koji predviđa njihove reakcije. Onaj koji samo otaljava svoj posao, sa mukom, kome slušaoci smetaju i sa kojima nema komunikaciju, ne treba da se bavi poslom predavača.

Radili ste kao instruktor skijanja i plivanja, ali i kao kondicioni trener u više košarkaških klubova. Radili ste praktično ceo život s mladima. Kakva su vaša iskustva? Kako motivišete svoje učenike?
Mladi su divni, sposobni, lepi, pametni, radoznali… U njima je veliki pontencijal koji treba pokrenuti, podstaći. Ali on može ostati samo kao potencijal, nikada iskorišćen. Radeći sa mladima raznovrsne poslove beskrajno sam uživao, ali me je najviše radovalo kada sam nekoga uspeo da motivisem da radi, da se posveti pravom cilju. Mogao bih da nabrojim više mladih ljudi sa kojima sam sarađivao, a koji su danas doktori nauka, magistri, profesori, izvrsni treneri… Osim toga, lepo je obučiti ljude da skijaju, plivaju, naučiti ih nekoj veštini i da u svemu tome uživaju, da budu srećni.

Ekipe koje ste trenirali postigle su zavidne rezultate (mnoge medalje na svetskim i evropskim prvenstvima, 16 titula prvaka Srbije, Jugoslavije i Jadranske lige, šest kupova Jugoslavije i Srbije; ekipa „Levski-Totel“ iz  Sofije u sezoni 1993/94. godine postala je prvak Bugarske)… Kako gledate na njihove, odnosno svoje, uspehe?
Retki su uspesi koji su samostalna ostvarenja. Bio sam član raznih stručnih štabova, pa sam učio druge i učio od njih. Uspevali smo samo kada smo bili jedinstvena celina potpuno posvećena cilju i kad smo bili u harmoniji sa sportistima. A svaki uspeh budi glad za narednim. Uspeh je najbolji doping koji iz čoveka izvuče sve najbolje. Danas ne razmišljam o titulama koje smo osvojili, već o onima koji su mi ostale nedostižne.

Dosta ste se bavili i košarkom (bili ste direktor Više košarkaške škole i profesor na predmetu Osnove sportskog treninga, kao i član Stručnog saveta Košarkaškog saveza Srbije)…
Košarka je moja velika ljubav kojoj sam posvetio značajan deo života. Zahvaljujući njoj i ljudima sa kojima sam radio imam mnogo prijatelja i poznanika. U košarci radi veliki broj izuzetno pametnih i sposobnih ljudi, a mnogi od njih su mi obogatili život, naučili me da razmišljam o treningu, o takmičenjima, o ljudskim sposobnostima i slabostima. A i ja sam njima pomagao najviše što sam mogao.

Niste zapostavili ni druge sportove (član ste stručnog štaba svetske prvakinje u streljaštvu i trenutno prvog strelca sveta na rang listi, Zorane Arunović, kao i Stručnog saveta Saveza za sinhrono plivanje Srbije, stručno sarađujete sa karatistima, nacionalnim folklornim ansamblom „Kolo”)…
Sport je dinamičan, pa je nešto što ste naveli prošlost, a došle su druge slatke obaveze. Ne verujem da bih uspeo da se setim sa kim sam sve sarađivao, ali zadovoljstvo koje je saradnja izazivala, uvek je u meni. Sport je most među ljudima i to ne samo ka partnerima, već i ka protivnicima. A kada ste ga već pomenuli hoću da naglasim da je “Kolo” naša reprezentacija u kulturi i zaslužuje mnogo, mnogo bolji status nego što ga sada ima.

Veliku ste pažnju poklonili i šahu (osnovali ste 1975. godine šahovsku sekciju u školi O.Š. „Ljuba Nenadović“, koja i danas radi, kao i u školi „Nikola Tesla”)…
Šah je probni kamen mozga (Gete). Uvek sam ga voleo, ali nisam imao dovoljno vremena da mu se više posvetim. Bilo mi je zadovoljstvo da obučavam decu u osnovnoj školi. Jedan od dečaka kasnije je postao prvak Beograda, Srbije i Jugoslavije. Imamo mnogo talenata, samo treba raditi. Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja uvrstili smo šah u izborne predmete, a ja sa velikim zadovoljstvom organizujem nastavu na predmetu.

Jedan ste od osnivača i aktivan član Udruženja učesnika radnih akcija i volontera Srbije. Kako funkcioniše to Udruženje i kako se može postati njihov član, uključiti u njihov rad?
Eh, radne akcije i mladalački snovi! Na radnoj akciji sam imao osećaj potpune, bezrezervne sreće. I samo tada. Na žalost, radnih akcija više nema, a tako su potrebne današnjoj omladini! Mladi su na radnim akcijama državi posvetili milijardu i dvesta pedeset hiljada radnih sati! Treba pogledati kapitalno delo-knjigu Slobodana Ristanovića „To su naših ruku dela” da bi se shvatilo šta se sve izgradilo dobrovoljnim radom. Za mnoge će to biti ogromno iznenađenje. Mi, stari akcijaši, osnovali smo udruženje, ali nismo naišli na podršku društva. Šteta. Katastrofalne poplave su pokazale da su mladi spremni da rade, da pomognu, da izgrađuju zemlju. Nisu dobili šansu. Na našem fakultetu smo u maju mesecu, na inicijativu studenata, prihvatili ljude sa poplavljenih područja i o njima brinuli 21 dan. Kroz prihvatilište kojim sam rukovodio, prošlo je oko 2200 ljudi i oko 500 studenata i srednjoškolaca volontera. Osetio sam isti onaj akcijaški duh koji smo mi negovali. Mladi su me vratili decenije unazad, u vreme mladosti i sreće i na tome sam im beskrajno zahvalan. Nadam se da će se neko od odgovornih ozbiljnije pozabaviti ovim problemom i da će se radne akcije ponovo pokrenuti. A na sajtu udruženja mogu se naći informacije za one koji žele da postanu članovi.

U ovom „kratkom“ intervjuu nije moguće nabrojati sve poslove kojima ste se bavili. Ima li neki koji sam propustila, a koji je vama posebno drag i važan?
Bio sam izviđač, ferijalac, akcijaš, član hora, aktivista Crvenog krsta, noćni portir, trener, organizator takmičenja, sudija (u 4 sporta), instruktor plivanja, instruktor šaha, spasilac, član saveznih i republičkih omladinskih organizacija, predavač, rukovodilac naučnih skupova, direktor više škole, prodekan i dekan fakulteta… Bilo je mnogo toga i brzo se menjalo. Važno mi je bilo kada sam se kao studenent sam izdržavao radeći kao noćni portir. A najvažnije kada sam sa prijateljima sam pravio kuću sa ogromnim motivom da odbacim podstanarski život. Svaki slobodan trenutak bili smo na gradilištu bez obzira na vreme, temperaturu, lepše stvari koje smo propuštali… Prvog majstora smo platili da napravi oluke, jer to nismo znali. Ali kada sam se sa ženom i dvoje male dece uselio u još nedovršenu kuću, čak 30 kilometara daleko od posla, naš život je krenuo uzlaznom linijom.

Za sve ove poslove bilo je potrebno vreme, izuzetan rad i trud. Kako ste sve to postigli?
Vreme je neverno onima koji ga ne iskoriste. Dobra organizacija vremena, dobro planiranje, realni ciljevi i drugo, čine da mnogo toga uspemo da uradimo. Treba biti energičan i istrajan, pa će rezultati doći kao logična posledica. Opasnost je u oklevanju, kako su rekli stari Rimljani, u gubitku vremena, u nedovoljnoj posvećenosti, a posebno u nejasno definisanim ciljevima.

Od svih poslova kojima ste se do sad bavili, koji vam je bio i ostao najdraži?
Iskreno, uživam u svemu što radim. Nekada čovek ima sreću da radi ono što voli. Ali to je retko. Zato je važna sposobnost da čovek, ako već ne može da radi ono što voli, može da zavoli ono što radi. Mislim da je to moja najbolja osobina. I kada sam brao kukuruz, radio na mešalici za beton, hranio stoku, kopao septičku jamu ili radio kao noćni portir, uvek sam uspevao da sebe ubedim da je to značajno i u tom trenutku nephodno, pa sam uživao u svim tim poslovima. Ipak, najviše volim kada obučem trenerku i stanem pred sportiste kao trener. A volim i kada uđem u amfiteatar na čas.

Dobitnik ste više priznanja: za razvoj šaha, razvoj kuglanja, studentske organizacije… Između ostalog ste i najbolje ocenjeni nastavnik na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. Koja vam je nagrada najdraža i zašto?
Dobio sam više različitih priznanja. Kad sam bio mlađi mnogo sam se ponosio priznanjem za razvoj dobrovoljnog omladinskog rada i Oktobarskom nagradom Beograda. Ipak, budući da potičem iz porodice revolucinara i ratnika, intimno najviše mi je značila Medalja za vojničke vrline kojim me je odlikovalo predsedništvo SFRJ. Značila mi je, ali se nisam time hvalio, pa za medalju ne znaju ni moji prijatelji, a tek nedavno su saznala moja deca. Sada mi najviše znači priznanje od studenata koji su me proglasili za najboljeg profesora u Srbiji koji inspiriše, motiviše za rad i nagoni na kritičko mišljenje. Svestan sam da ima boljih profesora, ali mi je ovo priznanje došlo kao nagrada za višedecenijski rad i potvrda da je moj pedagoški put bio dobar, da je imao smisao.

Govorili smo o „hrani“ za telo, ali šta je sa „hranom“ za um? Niste zaboravili ni na taj aspekt: radili ste kao recenzent, član ste redakcija mnogih naučnih i stručnih časopisa u zemlji i inostranstvu, objavili ste preko 100 stručnih i naučnih radova, prevoda i prikaza, tri skripte i tri knjige kao autor i koautor… Šta na ovom polju smatrate svojim najvećim uspehom?
Dete sam nepismenih roditelja kojima život nije dao šansu da se školuju. Otac, koji se sam izdržavao od svoje sedme godine(!) sam se i opismenio. Ostavio je podebelu svesku sećanja koju je ispisao neveštim, neškolovanim rukopisom. Ali je napisao. Kad na njega i njegovu svesku pomislim, stidim se što nisam napisao mnogo, mnogo više. Dakle, ne ponosim se mnogo napisanim. Volim da pišem tako da se može lako čitati i da bude sadržajno kako bi se moglo čitati i kada prođu godine. Prija mi kada bivši studenti, sada iskusni treneri, kažu da moju knjigu o treningu često iznova čitaju. Ipak, mogao sam mnogo više napisati.

Čime „hranite“ sopstveni um?
Volim dobru knjigu, pozorište, promocije, predavanja… Volim da pažljivo slušam ljude koji imaju znanje i iskustvo. Oduševljava me sve što me prijatno iznenađuje. I sada, kada sam prešao granicu od 60 godina, znatiželjan sam kao što sam uvek bio. Ima tu i nasleđa i duha koji vlada u porodici. Sećam se svoje stare i nepismene majke kako netremice gleda školski program na televiziji koji govori o strukturi atoma! Malo toga mogla je razumeti, ali je želela da nešto nauči, nešto što joj nikada neće trebati.

Zaljubljenik ste u satiru i aforizme. Šta je po vama odlika dobrog aforizma?
Svaki aforizam je mali biser. Po meni dobar aforizam je onaj koji nas nasmeje, koji je višeslojan, ali koji je u suštini ozbiljno upozorenje, ozbiljna opomena. Taj raspon od smešnog do krajnje ozbiljnog, postignut sa malo reči i često neočekivanom igrom rečima, govori da su takvi aforizmi prava remek dela. Divim se aforističarima i zavidim im što imaju tu sposobnost (a ja je nemam). Naši aforističari su verovatno najbolji na svetu. A ne znam u čemu smo još najbolji.

Zašto vam je satira tako draga srcu?
Nekada su carevi i kraljevi imali dvorske lude. Bili su to vispreni ljudi koji su kroz satiru, kroz šalu bili glas naroda. Ono što drugi misle, a ne smeju da kažu, dvorske lude su smele. Danas je slično, samo donekle modifikovano. Satiričar je narodni glasnik, dovoljno pametan da kroz satiru izrazi šta ga muči i dovoljno mudar da to kaže na način da mu cenzura i moćnici ne mogu ništa. Posao za odabrane, zar ne?

Zavidan deo vaše biblioteke, koliko sam shvatila, čine zbirke aforizama. Koji su vaši omiljeni pisci i zašto?
Oduvek sam voleo da čitam. Moji omiljeni pisci su klasici. Najbliži mom srcu je Šolohov, a Dostojevski je neprevaziđen. Posle njega je teško bila šta drugo čitati. Knjige poezije su mi uvek na dohvat ruke i u stanu i na poslu. Rado čitam poeziju mnogih pesnika. Ipak, Tagore je napisao skoro sve moje pesme, sve što sam osećao, ali nisam znao, nisam bio sposoban da izreknem.

Ko su po vama najbolji aforističari današnjice?
Imam mnogo knjiga aforizama, a želeo bih da ih imam sve. Imam i svoje omiljene aforističare, ali ih neću navesti jer mi se čini da bi to bila nepravda prema drugima koji mukotrpno stvaraju. Na taj način ih držim na okupu i gledam kao jedinstven, harmoničan i uigran vrhunski tim.

Vaša životna maksima je…
Vezana za moj profesorski poziv. Na prvom času uvek je istaknem: „Pravi učitelj, dostojan tog imena, kod svojih učenika pobuđuje duh slobodnog mišljenja i osećaj lične odgovornosti” (Pestaloci, veliki pedagog).

Poruka mladima?
Šaljem ih svakodnevno. Možda je Nikola Tesla najbolje rekao: „Čovek je stvoren da radi, trpi i bori se, jer ko tako ne čini osuđen je na propast.” Često kažem mladima da rade kad je teško; ako je mnogo teško, radite mnogo; kada je strašno teško, onda dajte sve od sebe do granica neverovatnog. Onda ispičam kako je probijen Solunski front. Kada su se Srbi probili prvo 25 kilometara u neprijateljske redove, pa 50, ostali se nisu pomerili sa počenih položaja. Kralj je pitao vojvodu Mišića šta da se radi. Tada je usledila Mišićeva čuvena komanda: „Napred u smrt, samo ne stajati u mestu!“ I za kratko vreme Srbi su bili u Beogradu, u slobodnoj Srbiji. Mlad čovek ne sme stajati u mestu, osim kada se svira himna, rekli bi aforističari.

 

 

Autor: Tamara Lujak

Tekst je u originalu objavljen OVDE

 

 

 

videodana

fotodana


Ko je najveći favorit za titulu prvaka Srbije?