• Published in Blog

Pozdrav svim ljubiteljima ženske košarke u Srbiji. Posle 10 godina kako radim kao trener u Americi na univerzitetu voleo bih da podelim sa čitaocima svoja iskustva, razlike u načinu rada i uslovima između koledž košarke i Evropske košarke.

Imao sam čast da radim sa selektorkom Marinom Maljković u reprezentaciji poslednje dve godine na prvenstvima Evrope i Sveta kao pomoćni trener, i pratim Evropsku košarku redovno tako da mogu da uporedim stil igre i razlike u pristupu u Americi i kod nas.

Košarka je ovde mnogo fizički zahtevnija, mnogo se više pažnje posvećuje fizičkoj pripremi.

Prva stvar koja mi se dopada u koledž košarci je organizacija, koja je zaista na vrhunskom nivou. Ulaganja univerziteta su izuzetno velika i sport im je jako bitan za promociju i popularizaciju škola. Arene u kojima se igraju utakmice su izuzetno posećene, gotovo uvek ispunjene do poslednjeg mesta i u muškoj i u ženskoj košarci. Prošle nedelje smo odigrali dve utakmice pred više od 4,000 gledalaca što je fenomenalan osećaj. Postoji zakon koji gotovo izjednačava muški i ženski sport na Američkim univerzitetima i taj zakon koji postoji poslednjih 25 godina izuzetno pomaže popularizaciji ženske košarke. Svaki stručni štab ima po tri pomoćna trenera i četvrtog koji je zadužen za administraciju. Sala je na raspolaganju 24 sata igračima i to je veliki plus.

Naravno, ono u čemu mi imamo prednost je naša lucidnost i šarm u igri, a to je ono što ne može da se zameni odličnim uslovima i jakim radom, iako svi znamo da je talenat samo mali deo uspeha vrhunskih igrača, a rad ih dovodi do savršenstva.

Prednost za Evropske igrače koji dođu u Ameriku na školovanje je što pored svoje lucidnosti i talenta imaju na raspolaganju dvoranu danonoćno, rad na poboljšanju fizičke pripremljenosti i snage, i još nešto što je po meni jako bitno, naročito u ženskoj košarci, besplatno školovanje uz koje je moguće igrati košarku na visokom nivou. Većina igračica koje završe univerzitet sa 22 ili 23 godine još uvek mogu da se profesionalno bave košarkom, a diploma im daje mogućnost da posle završetka igračke karijere nađu dobar posao koji bi im omogućio bolju budućnost.

Interesantno je da poslednjih godina sve veći broj velikih Evropskih talenata odlučuje da dođe na školovanje (primer je MVP prošlogodišnjeg U17 Svetskog prvenstva Angela Salvadores iz Španije, koja će od sledeće godine igrati za Duke University). Razlika između ostatka sveta i Američke košarke se smanjuje i sve veći broj trenera se odlučuje da ponudi Evropskim igračicama pune stipendije za školovanje.

Mnogi igrači iz Evrope se ne odlučuju za odlazak preko bare zbog toga što je univerzitetski sport amaterski, ali ako se uzme u obzir da je školovanje i sve ostalo plaćeno, dođemo do cifre od oko 30-35,000 dolara godišnje i dobijanje diplome koja je veoma poštovana u svetu.

Pored uslova mislim da je za trenere interesantan podatak da se treneri ne menjaju na šest meseci ili na godinu dana kao u profesionalnoj košarci. Pritisak je manji pošto trener ima 3-4 godine da stvara ekipu i radi na nedostacima. Ima puno primera i u Evropskoj košarci da timovi koji veruju trenerima imaju više uspeha. Ovde ima puno primera trenera koji su i po 30 godina na istom poslu. Najbolji primeri su Gino Auriema (selektor Američke reprezentacije i UCONN univerziteta) i Pat Summit (Tenesi) koji su na početku svojih karijera imali prosečne rezultate, ali su postali legende i imaju 9 (Auriema) odnosnono 8 (Summit) titula Nacionalnih šampiona i oboje su u Kući Slavnih. Oba univerziteta su imala poverenja u njih kada su bili mladi treneri i oni su stvorili programe koji imaju veliki broj WNBA igračica i igračica koje su nosioci igre u Evropskim klubovima.

Toliko za moj prvi blog, veliki košarkaski pozdrav iz Amerike svim ljubiteljima košarke u Srbiji od Bojana Jankovića.

 

 

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?