Hodam, trčim , učim decu

da je život siv i žut.

Da su ljudi oko nas,

imali sličan put.

Naša ostvarenja jednaka su ispunjenju želja ili snova koje čak i budni sanjamo. Sopstvenim postojanjem, zahvalni smo svojim precima, prenosimo urođene i stečene osobine koje tokom života usavršavamo. Samim tim, dužnost naša je da ostvarujemo napretke u svom životu i pružimo doprinos svojoj okolini, društvu.

.. Da, naš klub, „Art Basket“, upravo trenira devojčice koje su kao ti spretne sa loptom.“

Vesela, vižljasta devojčica otrčala je po svoje drugarice kako bi ih obradovala da će im čas proći u igri. Vrlo brzo se napravio krug oko nas znatiželjnim učenicama. Njihova interesnantna pitanja,  vragolast duh zasenio nas je i započesmo igru.

„Treneru!!!... Pogledajte šta umem!“, čula se, iz ugla sale, devojčica sa rumenim, buckastim obrazima. U jednoj ruci držala je užinu, a drugom rukom je vrtela loptu na jednom prstu.

Posmatram u školskom dvorištu,  kako neko dete stoji ispred okvira gola (stative) i ispod obruča od koša pitajući se čemu to služi. Radoznalost kod tog deteta poprima dimenzije istraživačkog duha  koji mu daje za pravo da pronađe kamen i šutne ga prema stativama, kako bi se privukla pažnja manje grupe dečaka I devojčica.  Tim smelim potezom, radoznalost se širi prema jednoj grupi dečaka  koji  bivaju omađijani. Izdvaja se naizgled stidljivi dečak, prihvata igru, uzima svoju praznu  flašicu  od COCA-COLE i zamahuje prema  obruču od  koša, pokušava da je ubaci ali bez uspeha. Tad nastaje gromoglasan smeh devojčica I počinju zadirkivanja od strane njegovih drugara.

Ako nešto možete učiniti, ili sanjate o tome da to učinite- započnite! Smelost ima u sebi genijalnost, moć i magiju. Vođena tim mislima, uputih se na put za koji znam gde me vodi. Na njemu očekujem prepreke, ali put na kome nema prepreka verovatno ne vodi nikuda. Postavljam ispred sebe ciljeve, a prvi mi je da se zaigram dok moja ostvarenja ne postanu ozbiljna.

Elem, igra počinje sa prvim školskim zvonom i mirisom kuhinje koja me vraća u đačke dane kada sam iščekivala veliki odmor i istrčavanje iz učionice. Posle užine, osvajali smo školsko dvorište jurišom za loptom. Potpuno ravnopravno sa dečacima šutiramo loptu na gol, gde zamišljamo da smo glavni nosioci igre poput Piksija, ili šutiramo na koš, gde preuzimamo uloge tadašnjih naših idola Jasne Milosavljević, Andjelije Arbutine ili Danire Nakić, a poneko se i vine u visine šutirajući trojku poput Dražena Petrovića ili Saše Đorđevića.