Legendarna Raza u razgovor za Tanjug prisetila značajnih momenata iz svoje karijere duge 27 godina, govorila je o svom anagažmanu u Košarkaškom savezu Bosne i Hercegovine, o najdražim medaljma, saigračicama i tome da je veliki žal ostao što košarkasice nisu otišle na Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine.
„Mi Balkanci smo takvi. Uvek je ženski sport, ne samo košarka, potcenjen u odnosu na muškarce. Tako je to bilo i u periodu Jugoslavije, uvek smo bile u senci muške košarke, iako smo ređale rezulatate. Ne mogu da shvatim da ne može da se razbije taj kompleks našeg podneblja da žene takođe mogu da naprave velike uspehe. To se pokazalo i kada je Srbija na OI 2016. uzela bronzu. Znate šta to znači? Biti među tim svim velesilama treći, jedna mala zemlja kao Srbija. Svi smo mi sada male zemlje, manje smo oo pojednih evropskih gradova, a da ne pričam o svetu“, rekla je Mujanović.
Za bivšeg centra Jedinstva iz Tuzle, olimpijsku, svetsku, evropsku vicešampionku, tri puta nabolju igračicu Evrope, prvu košarkašicu sa ovih prostora koja primljena u FIBA Kuću slavnih u klasi 2017 uz Mikija Berkovića, Pera Kamerona, Valdisa Valtersa, Tonija Kukoča, Dušana Ivkovića i Šakila O’Nila i legendarni američki Dream team, dugo nije bilo mesta u košarci BiH.
Sve to promenilo se dolaskom Mirze Teletovića na čelo KS BIH, koji je Mujanović postavio na mesto tim menadžera ženskih reprezentacija u martu prošle godine.
Kako kaže, ljudi koji su bili ranije na čelu saveza nisu marili za žensku košarku, kao i da je Teletović shvatio potrebu da ona budem deo saveza i da može mnogo da pomogne razvoju ženske košarke.
„Većina ljudi u upravama i savezima su muškarci. Jednostavno ne mogu da prihvate da jedna žena bolja i zaslužnija od njih koji vode te saveze i klubove. Drago mi je da su u ovom periodu žene dosta uključene u žensku košarku. Tu je Ana Joković koja je potpredsednica KS Srbije za žensku košarku, posebno što je to igračica koja je imala dobru karijeru“, istakla je Mujanović i dodala: „Najbolji osećaj za to šta treba jednoj igračici, kako postupati sa njima, zna žena. Ipak mi žene jedna drugu najbolje razumemo. Mislim da će i to dati doprinos za dalji razvoj ženske košarke na području bivše Jugoslavije. I u Hrvatskoj je dosta žena uključeno, to je jedna pozitivna stvar“, kaže članica FIBA Odbora za žensku košarku od juna 2019. godine i dodaje da je cilj da košarkašice BIH izbore plasman na Evropsko prvenstvo 2021. godine.
Košarkašice Jedinstva iz Tuzle pre 31 godinu postale su šampionke Evrope kada je pobeđen italijanski Primiđi, a u ekipi koju je do vrha vodio čuveni trener Mihajlo Miki Vuković bila je i Mujanović sa nepune 22 godine.
Bila je to njena prva titula prvaka Evrope od ukupno četiri koje je tokom karijere osvojila.
„Prva titula sa Jedinstvom iz Tuzle je najdrža. Bila sam veoma mlada, prvi rezultat i najveći klupski uspeh. I preostale tri titule sa inostranim klubovima su na neki način obeležile moju karijeru, ali prva je posebna“, rekala je Mujanović.
Tokom karijere igrala je u 16 klubova, tri puta je progalšena za najbolju igračicu na Starom kontinetu (1991,1994. i 1995), a centar jugoslovenske reprezentacije okušala se i u ženskoj NBA ligi, gde je jednu sezonu odigrala za Detroit.
„Jedino što mi se u WNBA svidelo jeste što je utakmice dolazilo po 20.000 ljudi. Sam taj sistem mi se nije dopao. U veoma kratkom periodu igrao se veliki broj utakmica. Celo leto izgubite u toj ligi, a nije bio neki novac. Lepše mi je bilo da igram u Evoropi nego u SAD“.
Sa reprezentacijom Jugoslavije Razija je 1987. godine uzela srebro na Evropskom prvenstvu, godinu dana kasnije na Olimpijskim igrama u Seulu osvojeno je novo srebro, da bi 1990. godine postala vicešampion sveta, a naredne godine i Evrope.
Nije imala dilemu koja joj je medalja najdraža.
„To je sigurno medalja sa OI, jer je san svakog sportiste da ode na Igre, a kada uzme medalju to je nešto posebno. Tada smo neočekivano osvojile medalju, jer na Igrama 1984. nije napravljen nikakv rezultat. Međutim, mi smo bile iznenađenje 1988. To odličje mi je posebno drago“.
Košarkašice Jugoslavije tih godina bile su u samom vrhu, ali do zlata nikako nisu mogle, uvek su za korak bile bolje Sjedninjene Američke Države ili Sovjetski savez.
„Nedostajalo nam je iskustvo, bile smo jako mlade. Na Olimpijskim igrama 1988, dva glavna igrača u ekipu bile smo Danira Nakić sa 19 godina i ja sa 21. Anđa Arbutina je takođe bila moja generacija. Okosnica tima su bile mlade igračica, imali smo jednu Slađanu Golić koja je bila nešto malo starija. Kada smo igrački sazrele, izbio je rat. Da smo 1992. godine otišle na OI u Barseloni, teško da bi nas ko tada dobio. Ostao je taj žal za zlatom na OI, ali i na Svetskom prvenstvu…“, kaže Razija.
Smatra da su Natalija Zasulskaja i ona činile najbolji centarski par u Evropi tokom nastupa za Dorna Godelju, kada su 1992. bili prvaci Evrope.
Iako je, kako kaže, sa svim saigračica iz reprezentacije dobro sarađivala posebeno je izvodvojila Slađanu Golić, sa kojom se najbolje razumela ispod koša.
U Razijinom najlepšem sećanju ostala je i Bojana Milošević, koja je nedavno preminula.
„Bojanu pamtim kao veoma dragu osobu, dobrog čoveka i veoma vrednog sportistu. Bila je igračica koja je sve rezultate postigla svojim upornim radom i zalaganjem. Bila je jedan pravi sportski vođa. Ništa joj nije bilo teško, uvek je davala svoj maksimum. Nažalost, otišla je prerano. Nije uspela da dobije bitku sa zdravstvenim problemima“, zaključila je Mujanović.
Tanjug
