• Published in Intervju

Odluka Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije da Oliveru Krivokapić Dragićević imenuje za komesara Prve lige Srbije naišla je na veliko odobravanje u javnosti ženske košarke. Legenda naše košarke i dugogodišnji sportski radnik preuzela je vrlo odgovornu funkciju i time postala prva bivša košarkašica na ovoj poziciji.

Sa Oliverom Krivokapić Dragićević razgovarali smo o novoj ulozi, ali i ostalim aktuelnim temama u srpskoj ženskoj košarci.

Kao retko kada, čini se, javnost u ženskoj košarci je bila složna. Kako iz vaše perspektive izgleda ta podrška koju ste dobili, pre nego ste i odradili prvi radni dan na novoj funkciji?

"Meni se podrška čini kao rezultat dugotrajnog truda i rada, pre svega kao bivše košarkašice. Stoga sam od ranije poznata ženskoj košarkaškoj javnosti. Dalje, većina zna i da sam višegodišnji sportski radnik, da već imam neko radno iskustvo u sportu. Samim tim nekako je logična činjenica da neko sa takvom biografijom bude na ovoj poziciji. Meni lično prija kao neka satisfakcija da je imenovanje izazvalo pozitivnu reakciju, da imam neko poštovanje od svih tih ljudi koji su u ženskoj košarci."

Uloga komesara je prilično odgovorna funkcija. Da li ste imali dilemu oko prihvatanja ponude?

"Kada sam dobila ponudu razmišljala sam o tome jer, pre svega, mesto komesara je odgovorno mesto. Komesari su ljudi koji vode računa o regularnosti takmičenja, donose završnu reč, delegiraju sudije, imaju uticaj... Znam da na ovakvom mestu ipak treba založiti lični imidž. Kada sam na kraju sve to izvagala zaključila sam da je pozitivno da prihvatim ovu poziciju, jer želim da sve bude kako treba, krajnje nepristrasno i pošteno, kao što živim svoj život. Takođe, i na taj način mogu da dam značajan doprinos ženskoj košarci.
Dodatni motiv za moje angažovanje i doprinos ženskoj košarci je i fenomenalan rezultat koji su postigle naše devojke, stručni rad Marine Maljković i njenih saradnika, kao i izuzetno angažovanje u operativnog delu potpredsednice Ane Joković."

Odlično poznajete stanje u našim klubovima. Što kao igrač, što kao delegat dugo ste prisutni u tom okruženju. Kako biste opisali trenutno stanje u klubovima i ligi?

"Pre ovoga sam sedam godina bila delegat Prve ženske lige, tako da odlično poznajem situaciju, a takođe i ja sam ljudima poznata. Nažalost, kao što svi mi koji smo bliski ovom sportu znamo, situacija je veoma loša. Pre svega zbog toga što i klubovima koji se na korektan i lep način bave košarkom, nedostaju sredstva za napredak. Svi već godinama radimo negde na crvenim lampicama, na rezervama energije. Koliko će sve ovo da traje, ne znam. Živimo u izuzetno teškom vremenu."

Zašto je to tako i kako dalje?

"Moramo ipak da budemo svesni da je u našem sportu bio prostor od nekih 20 godina apsolutnog nemara. Veoma mali broj ljudi se bavio ženskom košarkom, bez nekih ličnih interesa, čisto iz entuzijazma. Samim tim nismo bili u situaciji da imamo žensku košarku kao masovan sport, za razliku od ženske odbojke. Sve ovo što se danas dešava je neki recidiv tog vremena. Ne možemo da merimo vreme od juče kada smo osvojili titulu Evropskog prvaka. Nisam političar da kudim one prethodne, a da pravdam ovo danas, ali je neminovnost takva da moramo svi zajedno maksimalno da se potrudimo da klubovi pokušaju kroz škole košarke da omasove žensku košarku. Ja ću kao komesar zamoliti klubove da povedu više računa o mlađim kategorijama. Ovo je onaj trenutak kada smo mi šampioni Evrope i to treba da iskoristimo. Imamo medijsku pažnju, ta titula je još sveža u sećanjima ljudi i što više devojčica treba uvesti u naš sport. Neka linija ide kako ide, takva je kakva jeste. Nemamo poseban kvalitet u ligi, baziramo se na mlađim kategorijama, maltene 50 odsto igračica su juniorke. Ali, zajedničkim snagama treba da damo sve od sebe i pokušamo da omasovimo košarku. Treba na kraju da budemo ozbiljna konkurencija odbojci koja godinama unazad nama odvodi veliki broj visokih devojčica. Ne samo visokih, nego inače, ali nama su bitne te visoke devojčice."

Kada pričamo o našim klubovima i ligama ne možemo da zaobiđemo temu preranog odlaska igračica u inostranstvo. Postoji li recept, kako rešiti taj problem?

"Nema posebnog recepta. Do onog trenutka dok ne osnažimo da budemo konkurentni na košarkaškom tržištu, da sami finansiramo, da se na korektan način ispoštuju ugovori dobrih i solidnih igračica, ne možemo to da očekujemo. To jeste ono što je, po meni, kod nas najveći problem. To nije samo kod nas, to je ozbiljan problem i u muškoj košarci. Ne pravdam, ali sve okolnosti koje nas okružuju i trenutak u kome se nalazimo, kao i finansijska kriza koja vlada za mnogo bitnije stvari u društvu, nekako su gurnule sport na dno društvene lestvice. Kada se sve to sabere vidi se da ne postoji ozbiljna podrška, a pitanje je koliko će još vremena proći dok se mi vratimo na neka vremena kada su klubovi bili snažni, mogli da poštuju ugovore ozbiljnijih seniorskih igračica. Danas i devojčice su sklone da razmišljanju da je bolje da zarađuju neki novac. Žive uglavnom u porodicama koje jedva sastavljaju kraj sa krajem, pa je možda nekako i prirodno da ta deca u jednom trenutku požele da pomognu svojim roditeljima. Sve je to kompleksno pitanje za koje skoro nećemo imati rešenje. Zato i insistiram na tom omasovljenju, jer ako uspemo u tome, onda bi za nekih desetak godina stvari
mogle na bolje da se promene. Onda bi mogli da imamo moćan sport i pravu ligu, gde će sve biti mnogo normalnije nego što je danas."

Ova tema nije striktno u opisu posla komesara, ali postavlja se pitanje kako vratiti poverenje kod igračica?

"Možda to nije u opisu posla komesara, ali kao neko ko je dugo u ovom sportu mogu sebi da dam za pravo da kažem mišljenje. Uvek sam na strani igrača. Suština jeste u tome da oni ljudi koji realno razmišljaju o situaciji, znaju kakva je ona, ako realno nastupe na početku prvenstva i realno predvide budžet, mogu da budu korektni i pošteni i ispoštuju te ugovore. Imamo u našoj ligi primere klubova koji to rade na krajnje korektan i pošten način. Tvoje kao igrača je da li ćeš to prihvatiti ili ne. Naravno, strašno sam protiv mešetarenja, inače u sportu, a pogotovo u ženskoj košarci. To i jeste problem onog nemara o kom sam pričala, onog vakuuma, praznog prostora od 20 godina gde mi nismo imali priliku da uredimo ovaj sport na najbolji način, da izaberemo kvalitetne ljude koji će se baviti ženskom košarkom. Ružno mi je što moram da kažem, ali nažalost imamo pojavu tog mešetarenja kod ljudi koji se ženskom košarkom bave isključivo iz ličnog interesa. To su ljudi koji ne vole ovaj sport i tako se ponašaju prema igračicama, ne kao roditelj, nego kao neko ko želi neki interes od njih. Ako mene neko pita kako bih ja uredila ovaj problem, pre svega bih tražila da mi klubovi na vreme pokažu svoj budžet, realno planiran i da se ta sredstva kontrolišu. Tek onda mogu da dobiju dozvolu da se bave ženskom košarkom. Prosto, to je jedan od načina da se stane na put mešetarenju. Šta je tu najveći problem? Devojke mahom igraju za vrlo skromna sredstva i u nekom uglu klubovima te cifre izgledaju male, razmišljaju u fazonu "200, 300, 500 evra, to je ništa, lako ću ja to nabaviti". Međutim, u Srbiji je danas teško planirati bilo šta unapred. Često se obećanja koja klubovi i ljudi imaju ne ispune. Ovo, po meni, u ovom trenutku, u krajnjem slučaju treba da se zove amaterska liga i tako bi trebalo nastupiti. Treba biti realan. Mi nismo na tom nivou da ovu ligu nazivamo profesionalnom u ovom trenutku. Prema toj situaciji i klubovi treba da se ophode."

Govorili ste o omasovljenju ženske košarke. Kako ljudi mogu da pomognu, pogotovo posle zlatne medalje na Evropskom prvenstvu, koja bi morala da bude zamajac za sve u ženskoj košarci?

"Može da se igra košarka i za mali novac, ako to voliš i želiš time da se baviš. Apriori novac ne treba da bude nešto zbog čega ćeš se baviti sportom. Malo je to ovde sada izvitopereno. Tu je i pitanje kvaliteta, jer neke devojke koje su prosto nekog prosečnog kvaliteta žele da dobijaju neke velike pare. I to nije realno. Prilično su neke stvari poremećene. Ali, neki naredni period, posle medalje na Evropskom prvenstvu, treba da bude ulaganje za budućnost i treba da se iskoristi taj period da se ovaj sport uvede u prave tokove. Imam 53 godine, ali se ne libim da kažem da čekam budućnost i u narednih deset godina. Moja preporuka svima koji su mlađi, treba da založe sebe i svoj trud i energiju jer će doživeti rezultate. Ne treba da očekujemo to u ovom trenutku, ali svi mi koji smo pravi zaljubljenici u ovaj sport i želimo mu dobro, trebamo da se stegnemo i uradimo sve što možemo na toj masovnosti. To je najvažnije sada, da promovišemo naš sport. I dan danas kada vidim neku visoku devojčicu i učini mi se da ima dobru motoriku, ne libim se da priđem i pitam "hej, hoćeš ti da igraš košarku?" Nemam svoj klub, ali me to ne sprečava da priđem. Tako je i mene neko primetio, prišao i rekao "hočeš da igraš košarku? Ti bi bila super za to". To je minimalan način da svako od nas može da pomogne. A onda dalje angažovanje, neka školica košarke, klub... Često čujem priče, eto sve su škole zauzete, ne mogu da uđem u školu. U to ne verujem. Znam da je teško, radi se mnogo, zarađuje se malo. Ali, upućujem poziv za one koji imaju višak vremena da se upuste u neki volonterski rad."

Jedna od nezaobilaznih stavki u savremenom sportu je i prisustvo medija. Kako na najbolji način promovisati ligu i klubove?

"Smatram da je neophodno da imamo konstantnu prisutnost u medijima. Kakva god da je liga, kada vas vide na televiziji, to je onda drugu utisak. Ženska košarka mora da se promoviše, da bude stalno prisutna. Koliko god je do mene potrudiću se da se što više piše. Nije pitanje da se piše samo kada se nešto desi, pa da neko napiše, već da se svakodnevno piše, da budemo konstantno prisutni kao što je primer sa odbojkom. Došli smo do rezultata koji treba medijski da se podrži. Mi smo skloni tome da brzo zaboravljamo. Ako je tako onda moramo često da podsećamo. Moramo da radimo više na promociji. Uočeno je da je interesovanje za žensku košarku i dalje minimalno, uprkos rezultatu. Inače je to problem u društvu, mi imamo razne rijaliti programe koji su interesantni. Generalno, ne postoji interes društva da se promovišu prave vrednosti. Svi su svesni toga, pričaju o tome, ali se ništa ne menja."

Za kraj, prethodnih godina videli smo lepu sliku druženja sadašnjih košarkašica i veteranki. Kako tu energiju iskoristiti?

"Ono što je lepo u ženskoj košarci i po čemu se razlikuje od muške košarke, jeste druženje bivših igračica. Mi smo žene nekako prisnije i sklonije smo da se družimo tokom celog života ako smo napravile neku emociju dok smo bile mlade, saigračice. U prethodnom periodu, od početaka kvalifikacija 2011. godine kada su iz Saveza obratili pažnju na tu neku dodatnu energiju koju imamo mi, kao veteranke, to je imalo fantastičan efekat. Žene su dolazile u velikom broju. To je dirljiva slika, ta energija treba da se iskoristi kroz sve ovo o čemu smo pričali, pre svega u omasovljenju ženske košarke u Srbiji."

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?