• Published in Blog

"Košarkašku loptu sam počela da tapkam u Cubi-u, novosadskom manjem klubu. Posle toga sam igrala u Vojvodini osam godina i tamo sam stekla drugarice za ceo život. Kuma mi je Dragana Gobeljić, a Jelica Domazet, Jefimija Karakašević, Anja Stupar, Nina Markanović, ostace mi prijatelji za ceo život.

Uz njih, povrede i sve poraze, naporne treninge, duga putovanja, sa lakoćom sam izdržala i uz osmeh nastavljala da treniram i uživam u toj igri!

Iz Novog Sada, grada u kom sam se i rodila, kofere sam prenela u Vršac. U Hemofarmu sam najviše napredovala i uz sjajne ljude radovala se medalji posle osvajanja kupa te sezone, kao i igranju finala sa tada vrlo jakim Partizanom.

Posle te sezone sam bila na širem spisku reprezentacije gde sam provela pripreme sa mnogim izuzetnim devojkama, kao i vrhunskim trenerom Marinom Maljković. Bila mi je čast da budem deo svega toga.

Od malena, želja mi je bila da odem preko granice, upoznam ljude različitih kultura, osetim kako žive drugi narodi... jednostavno, da otkrijem sebe kako ću se snaći negde bačena i u nepoznatom sa nepoznatima.

Igrala sam u Slovačkoj. Iskustvo koje nikad neću zaboraviti.

Živela sam sa Amerikankom, igrale smo istu poziciju... I shvatila sam da nije sve tako kako se priča. Odlično smo funkcionisale, družile se, delile sve i gledale jedna drugu samo kao zdravu konkurenciju i odličnog prijatelja!

Nakon Slovačke, ostala sam blizu kuće, u Srbobranu, kako bih završila master na Fakultetu tehničkih nauka. I, kako u životu ništa nije slučajno, tamo sam upoznala momka koji je takođe igrao košarku... i sad se redovno takmičimo u trojkama.

Nakon Srbobrana, igrala sam u Temišvaru. Imala sam uspešnu sezonu, ali sam se pred sam kraj povredila.
Igrali smo utakmicu protiv Brašova. To je bila moja poslednja utakmica, koju smo pobedili, a bila je baš važna pobeda. U Brašovu je tad igrala moja drugarica Nataša Bučevac, koju takođe moram pomenuti, sjajan drug i pravi čovek. Posle utakmice smo pričale.

Rekla sam joj da osećam da mi sa kolenom nije nešto u redu... i stvarno je tako bilo. Pokušavala sam par dana da treniram i toliko želela da igram play-off koji se bližio, ali nisam mogla.

Posle nekoliko meseci terapija i vežbica, osećam se odlično, trčim, vozim bicikl...

Razgovarala sam sa meni najbližima, da li da nastavim da igram košarku... Bilo mi je teško da odlučim, ali shvatila sam da ću sigurno igrati još tu igru, tapkati loptu i uživati u tome, ali na nekim drugim terenima, možda bez mrežica, bez sudija, sigurno bez trenera koji viče i bez besnih ljudi u publici.... Baviću se nekim drugim stvarima u kojima ću, nadam se, bar delom moći da uživam kao sa loptom na terenu...

Godine koje sam provela na terenu, pokazale su mi da najvrednije bogatstvo što ostaje posle svega, jeste prijateljstvo... Timski sport kao što je košarka, uči te da deliš, razumeš druge, pomažeš i zajedno idete ka cilju, zajedno težite ka istim željama i snovima!"

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?