• Published in Intervju

Srpska košarkašica Saša Čađo svoju profesionalnu karijeru započela je 2006. godine u Mladom Krajišniku u Banjaluci. Njen talenat primetili su svi, a Banjalučani sa ponosom izgovaraju njeno ime nakon što je reprezentacija Srbije osvojila zlato na Evropskom prventsvu. Saša za BB portal govori o svojim počecima, uspesima i planovima.

Da li ti je u detinjstvu bila draža lopta od barbika, s obzirom da te je sada nemoguće zamisliti bez košarkaške lopte?
"Mogu ti reći da jeste, radije sam se igrala napolju, nebitno bila ona košarkaška, fudbalska i odbojkaška lopta. Volela sam da budem napolju, da trčim i da skačem."

U kojem periodu života si otkrila svoju ljubav i kada se počela razvijati?
"Sa devet godina počela sam trenirati i svake naredne godine moja ljubav prema košarci je rasla. Uvek sam se trudila da svaki trening odradim što jače kako bi kasnije bila bolja, a tako je i danas."

Kako su izgledali tvoji počeci, ko te je učio trikovima, ko ti je bio podrška?
"Najveća podrška u porodici je tata. On je sportista i ima ogromno sportsko srce. On je bio tu, pratio je sve moje treninge i utakmice i omogućio mi  sve uslove kako bih ja napredovala i napravila sve ovo što sam sada."

Za one koji ne znaju, u kojim klubovima si trenirala i koliko vremenski si se zadržavala?
"Dve godine u Željezničaru, tri godine u Hemofarmu, jednu godinu u Partizanu, jednu godinu u Rumuniji, tim Alba Iulia, zatim Turska Canik i sad Istanbul Univerzitet."

Prošlu sezonu si odigrala za Samsun Canik. Međutim, saznali smo da si postala članica turske ekipe Istanbul Univerzitet. Da li je to istina i kako je došlo do tog angažmana?
"Do angažmana je došlo kada je taj tim kontaktirao mog menadžera i ponudio nam ugovor. Prethodnom sezonom u Turskoj sam zadovoljna, nadam se da ću imati dobru sezonu i ove godine."

Tvoj zasigurno najveći životni uspeh bio je – OSVAJANJE ZLATA. Ne možemo ni zamisliti kakva je euforija u tom momentu bila, ali znamo sa kolikim žarom i ponosom je Banjaluka proslavila pobedu ženske košarkaške reprezentacije. Opiši nam taj zlatni momenat? Dočaraj nam kako ste se ti i ostale devojke osećale nakon pobede nad reprezentacijom Francuske?
"To ja ne mogu i ne znam opisati... ali pokušaću. Bilo je skakanja, vrištanja, plesanja, plakanja, zagrljaja, mali milion emocija! Nešto o čemu je svaka od nas godinama sanjala i sad tu je.  Godine i godine rada su nam se isplatile i nagradile smo naš trud i rad."

Letovala si na Kubi, odmorila se, nastavljaš dalje. Kakvi su ti budući planovi?
"Polako sam počela da se pripremam sa sledeću sezonu. Treniram u jednom klubu u Banjaluci koju vodi moja bivša saigračica i drugarica, Aleksandra Mušić “Okk Feniks”. Kada dođem u Istanbul čekaju me pripreme sa timom."

Košarkašice su u većini slučajeva visoke devojke, krupnije građe. Iako si ti svoju jaču polovinu pronašla, otkrij nam koliko je teško   pronaći muškarca pored kojeg možeš stati a da ti može „parirati“?
"Teško je naći partnera koji je voljan da razume sva tvoja odsustva i da to podrži. Ja sam izgleda imala sreće. Moj partner je uspešan u drugim aspektima, pametan  i vredan."

Ono što je mnogo zanimljivo jeste da imaš tri rođene sestre, Vanju, Veru i Danicu koje se isto bave košarkom. Da li si ih ti inspirisala na taj potez ili su vam i roditelji u toj priči?
"Naši roditelji su uvek podržavali našu želju za treniranjem. Jednostavno, kada smo bile male otišle smo zajedno na trening i istog trena smo shvatile da nam se dopada ta igra. Vanja, Vera i ja godinama smo igrale zajedno. Danica je najmlađa od nas, ona tek sada počinje trenirati redovno."

O čemu sanjaš, maštaš, koja ti je najveća životna želja?
"Iskreno da ti kažem, sanjam da odem na Olimpijadu, jer kao sportista volela bih da doživim i taj spektakl. Nemam nekih prevelikih maštanja i želja. Volela bih samo da me kroz naredne godine treniranja posluži zdravlje i da moji najbliži i najmiliji budu dobro."


Tamara Jeremić, bbportal.info

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?