• Published in Intervju

Marina Maljković, Foto: Nebojša Mandić KurirMarina Maljković, Foto: Nebojša Mandić Kurir

 

Obično nepoznatim ljudima ne šaljem SMS poruke, ali sad sam morao da napravim izuzetak. Ipak je ona žena koja je prvi put animirala mase kad je o ženskoj košarci reč. Toga nije bilo ni u staroj Jugi. Jedino čega mogu da se setim na prvu loptu iz te epopeje jeste Razija Mujanović, što zbog gabarita, što zbog igre. Sad je ova devojka, koja ima 31 godinu i ozbiljan sportski pedigre - otac joj je legendarni trener Boža Maljković - plavu kosu, osmeh u očima, suzdržanost u stavu i elektronski mozak, uspela da načini još jedan podvig - uspostavila je trofaznu struju: između onih koji upravljaju igrom, onih koji igraju i onih koji gledaju. I sve se okončalo zlatnom evropskom medaljom na čuvenom balkonu beogradske skupštine.

Marina Maljković svoj talenat dozira, deluje kao da ga ne eksploatiše. Igra na duge staze. Trenutno ima status miljenice naroda, u šta sam se uverio dok smo sedeli i gledali u Dunav.

„Ubijao“ sam njene obožavaoce (od 7 do 77), koji su nas uznemiravali kao komarci. Smejali smo se. Svesna je da slava ima ograničeni rok trajanja

„Naš život je surov, sreća traje dva-tri dana za nešto što radiš četiri godine. Kod nas je to bez milosti, znaju i devojke da je ovo sada već prošlo, da nema više, i gledaju šta će dalje“, kaže mi dok čekamo da konobar donese vodu, uz moju molbu da zaustavi, makar nakratko, sve one koji hoće autogram ili zajedničku fotografiju.

Razmatramo da li ovaj ozbiljan uspeh ima neke brzoročne posledice ili ćemo ih za 20 godina ceromonijalno čekati da balkonu.

„Remeti me, dobrim delom, stanje svesti naroda. A opet, biću srećna ako smo animirali devojčice da krenu na košarku, a i neke veteranke da se ponovo aktiviraju, i da još neko poželi da bude trener. Kad će ako neće sad?“

Govori mi o tome kako se uvek trudi da sve ljude oko sebe zarazi pobedničkom ideologijom: „Ne smeš da budeš zadovoljan što si pobedio Italiju, nego igraj na Ameriku“, i o tome kako neprestano sipa saradnicima u glavu: „Nije važno što si pokorio nekog, već uvek idi na najbolje.“

„Jedino dobro poređenje jeste poređenje sa samom perfekcijom“, kaže dok odbija nekoliko telefonskih poziva i otpija gutljaj vode.

Sportski novinari koji su je viđali u poluvremenu utakmica opisuju je kao slikarku koja se sprema da rasporedi boje po platnu. Meni se naročito dopala što je u zemlju u kojoj vlada paćenički duh, teleprompteri i vazduplohovi uvezla, bez carine, pobednički mentalitet. Svideo mi se i njen sako u finalu, ali neće da otkrije ko ga je dizajnirao. Ima i nešto što me je zbunilo.

• Odakle ta smirenost, to što ne pokazujete emocije kad je to gotovo nemoguće ne uraditi. Da li se to trenira, uči, ili je to neka posebna priroda?

To je potpuno prirodno, to dolazi iz mene. Osoba sam čvrstog karaktera. Ježim se na sve što je lažno. Moj diplomski rad bila je tema koju niko nije hteo - „Planiranje kao kreativni proces“, i napravila sam poređenje između pozorišta i trenerskog posla.Teren doživljavam kao scenu za koju se ozbiljno pripremam pre nego što izađem. I onda sprovodim u delo sve što sam pre toga naumila. Naravno, zahvaljući igračicama. Iz te dobro razrađene taktike pre izlaska na pozornicu dolazi neki mir i pribranost. Inače imam visok nivo samokontrole.

• A kad ste se vi radovali? Umete li uopšte da se radujete?

Iskreno, nisam još stigla. Jedina radost je bila u autobusu u vožnji kroz grad. I na balkonu. To je bilo neviđeno. Nisam konzumirala drogu, ali pretpostavljam da je to takvo stanje hipnotisanosti. Nikad pre doživljeno. Ta vožnja u otvorenom autobusu kroz moj Beograd... To sam gledala širom otvorenih očiju i otvorenih usta. Shvatila sam da smo mi odgovorni što se ljudi raduju. Stavili smo im osmeh na lice. Tada sam osetila sreću, emocije, ponos.Na balkonu je bio trans, nisam znala šta se dešava. Samo sam želela da traje, traje, traje... Da ne stane nikad. A kad se završila finalna utakmica, osećala sam prazninu. Bila sam kao izduvani balon. Apsurdno, ali tako je bilo.

• Kako je raditi sa ženama?

Teško, psihološki ekstremno teško. Imala sam priliku da jednu polusezonu, šest-sedam meseci, radim s muškarcima, i to je neuporedivo lakše. To su dva sveta. Mnogo je lagodnije rukovoditi grupom muškaraca.Inače, pitanje zvaničnog novinara FIBA, pošto oni za vreme prvenstva imaju pravo da gledaju sve treninge, i stalno su prisutni, nije slučajno: „Marina, kako si uspela da ove čudne i atipične devojke sve vreme da držiš kao tim?“ Odgovor je bio: „Zaista, zaista teško.“ Prvo ide odabir, to je glavni selektorski posao. Onda to treba kontrolisati, a to je rudarski posao. To su noći bez sna. Tu su svi mogući problemi ovoga sveta: da li ima klub, da li ima ljubavne probleme, da li ima porodične poteškoće...Lakše je i prostije s muškarcima - oni dođu da urade trening, utakmicu, i funkcionišu po principu „ajmo, brate, ajmo, sve će biti OK“. Mnogo manje zalaze u nepotrebne, suvišne stvari i međusobno pružaju zdraviju podršku. Ne bave se spoljnim faktorima. Znate kakve su žene: zašto ovo onako, zbog čega ono ovako, danas nam zvezde nisu naklonjene... To toliko ide u dubinu da mali nedostatak pažnje, ne samo moje nego bilo kog člana stručnog štaba, jedna pogrešna reč, dovodi do haosa.Devojke su u stanju da mere na telefonu da li fizioterapeutkinja možda koji minut duže masira neku drugu. I onda nastaje drama i dešava se da trening bude upropašćen zbog toga. To se u muškom svetu ne dešava.

• Jedan trener ženske ekipe mi je svojevremeno rekao: „Zamisli kako je kontrolisati 12 menstruacija!“

Figurativno rečeno - to je to. Veoma je teško, a sve ove reprezentativke Srbije su specifične, svaka ima svoju priču, daleko su od 12 devojaka koje samo igraju košarku. Vrlo su osobene, ne znam da li je ijedna bez fakulteta, nema nijedna da nema neki hobi, neku strast, zaista su pozitivne i kvalitetne. E sad, maštajte kako je tako kompleksne ličnosti teško kontrolisati.

• Rano ste ušli u košarkašku arenu, sa 16 godina. Kako ste to smislili? Ljudi tada obično ne znaju gde je levo.

Dok sam igrala u Parizu, mada je to bilo daleko od profesionalizma, odlučila sam da asistiram treneru. Dolaskom u Beograd, sa 18 godina, pošto sam odustala od FDU, ušla sam slučajno u tu košarkašku mašinu.

• Šta je rekao tata?

Ništa, nije ni znao.

• Krili ste?

Ne. On je bio u Malagi, radio je, trenirao. Inače nisam osoba koja mnogo govori, naročito ne o poslu. O tome ne razgovaram ni s njim ni s prijateljima. Zna se gde se govori o poslu. Dok sa Ušćem nisam ušla u Prvu ligu, mislio je da vodim neku školicu košarke, da se igram s nekom decom. A onda je shvatio...

• Da je to otišlo predaleko?

Da, i bio je daleko od srećnog oca. Prvenstveno zbog težine ovog zanata. Brinuo je za moje zdravlje jer zna koliko ga je izgubio radeći ovaj posao. Bila je to normalna očinska briga, ali bio je svestan da više nema nazad.

• Kakav vam je bio miris detinjstva?

Nestašan, različit. Menjala sam zemlje, neprestano. I sad kad se neka košarkašica preseli iz Leskovca u Beograd i krene da kuka kako će ona jadna odvojena od kuće, pomislim: „Jao, devojko, lako ćeš“. Ja sam ubačena u francusku školu a nisam znala nijednu reč jezika. Niko te ništa ne pita, nego plivaj kako znaš i umeš.Menjala sam države, stalno su bila neka iskušenja, neprestano upoznavanje s novim ljudima, i ta borba da budem prihvaćena napravila je da danas mogu da se snađem u svakoj situaciji. To je očvrslo moj karakter. Divno je što sada mogu da pozovem prijatelje u najrazličitijim krajevima sveta. Ali teško je bilo živeti te kilometre i kilometre. Detinjstvo se dešavalo u pet-šest zemalja: u Grčkoj, Francuskoj, Španiji, Hrvatskoj... To je bilo veliko životno iskustvo za te godine. I na tim slikama iz najranijeg doba tačno se ocrtava moj karakter - bila sam „zajebano“ dete.

• U kom smislu?

Bavila sam se glumom u Francuskoj dve godine i, kad sad došla u Beograd posle bombardovanja, promenila sam životni pravac. Trebalo je da idem da studiram psihologiju u Americi, ali presekla sam i vratila se u domovinu. Posle bombardovanja jednostavno nisam mogla da idem u Ameriku. To me je strašno pogodilo. Bila sam tada u Parizu i odlučila da se vratim u svoj grad. Htela sam da upišem glumu na Fakultetu dramskih umetnosti jer sam se prethodno ozbiljno bavila time, a onda sam upala u košarkašku mašinu. Gluma mi je ostala samo velika ljubav. Odmalena sam to volela. Sve vreme, kad sam iz inostranstva dolazila na desetak dana u Beograd, umesto da jurcam i divljam po splavovima, ja sam se trudila da što više idem u pozorište.Veoma cenim naše glumce, oni su, pored sportista, brend Srbije. Ovo je sportska zemlja, ali i zemlja glumaca. I na to bi trebalo da se koncentrišemo. Neke zemlje imaju privredu ili poljoprivredu, mi imamo ovo.

• A gde je u tom ličnom spomenaru Lika?

Uh, jao, nemojte sad to.

• Moram da izvučem neku emociju, delujete ledeno.

Detinjstvo sam provodila i tamo, nakon svih tih zemalja. Godinu dana Francuske, pa bačena u Liku 10 dana, pa godinu dana Grčke, pa opet Lika... To je bilo detinjstvo kakvog sada ima sve manje: skoči, udari se, iseci noge, sakrij se, zapali nešto... Strašno sam vezana za taj kraj, to je bilo malo mesto, zove se Lička Kaldrma, tu sam provodila leta. Imam kontakt sa svim tim ljudima. Ličke organizacije su veoma dobre, to su sabori, ličke večeri... Te naše veze su jake i to mi se sviđa. Dobar deo tih ljudi je posle svega što se desilo završio u Apatinu. Trudim se da odem i tamo.

• Jedan vaš status na Fejsbuku izazvao je ozbiljne polemike. U vreme kad je vaš otac Božidar napuštao Cedevitu, postavili ste pesmu Baje Malog Knindže u kojoj se kaže: „Samo je moj stari znao, ali nije verovao da u Lici neće ostati“. Slušate li Baju Malog Knindžu?

Na tim ličkim večerima - da. To je odlična pesma. Veoma sam direktna. Kad si iznutra čist, sve je u redu, ako nastupaš čistog srca - to nema cenu. Izuzetno sam ponosna što sam iz tog kraja. Što se muzike tiče, potpuno mi je svejedno na kom je jeziku, koja je vrsta muzike, samo da nisu neki ekstremi. Opredeljujem se na osećaj, kao i kada vodim utakmicu. Ako mi uđe u uši - to je to. I uvek mi je tekst važniji od melodije. Tako biram.

• Imate li poroke? Priznajte neki da ne bi ispalo da ste savršeni. To nije dobro.

Čovek bi trebalo da radi sve u čemu uživa, samo da ima granicu. Ako pređe okvire, onda je to porok, a ja uživam u slobodi. Ne podnosim nikakav zatvor, ni emotivni ni profesionalni. Nemam problem da stanem iza svega što radim, tako da ne mogu da kažem da imam porok. U stvari, ne znam šta je to.

• Dosta je važno što ste ovim uspehom, ponašanjem, izgledom, podsetili devojčice da se na i taj način može živeti i biti na vrhu. Dali ste model koji je ključan jer se ovde dosta propagiraju starlete...

Mislite propagiraju se samo starlete.

• To ste vi rekli.

Naša najveća sreća je što smo vratili nadu da može da nam bude dobro. Kada radiš, požrtovan si i daješ se do kraja, ne sediš u ćošku i ne tražiš samilost. Onda dolazi rezultat. Pokazali smo neki put kojim deca mogu da krenu. Ovo je čudan narod. Surovi smo, ludi smo, brzo zaboravljamo, ali ovaj narod volim i zbog tih mana i nesavršenstva. Francuska pamti svoje legende kroz vekove, ali to u Srbiji ne vredi. I onda ne treba upadaš u tu zamku, da se opterećuješ, jer živiš u Srbiji. To su stvari koje se ne mogu promeniti. To je nešto što je duboko u nama.

• Da li biste se politički angažovali?

Ne. To ne mogu da zamislim kao opciju. Nije mi privlačno.

• Glasate li na izborima?

Nekoliko puta sam glasala.

• Da li biste podržali neku manjinsku organizaciju koja nije politička? Da li biste svoj ugled i popularnost darivali nekome?

To bi moralo da bude nešto u šta duboko verujem i da zaista mislim da je ispravno, čisto, da je to taj tim. Kao i u košarci.

• Je li bilo nekih ponuda te vrste?

Nisam dolazila u takvu situaciju.

• Koliko vremena imate za ljubav?

Košarka je prisutna u mom životu svakog dana, nema nijednog dana bez nje. Samim tim, ako je košarka svakog dana u godini, onda je sve ostalo veoma teško. To je logika stvari. Košarka jeste u prvom planu, moj je prioritet, na kraju krajeva, daje i velike rezultate. Sve je to vrlo svesno i ciljano. Ne preterujem kada kažem da sam život posvetila odlasku na Olimpijske igre. U tome sam provela ove četiri godine: u smislu gde ću da živim, kako ću, s kim ću, da li sam u Lionu ili u Beogradu... Sve je bilo usmereno ka Olimpijadi. Krenula sam sa dna, a sad sam na vrhu. I realno - ja živim tu košarku. E sad, pametan i spretan čovek se snađe za sve, pa i za ljubav. Ali, iskreno, teško je.

• Kako vam Beograd izgleda iz Liona, a kako vam Beograd izgleda iz Beograda?

Vratila sam se u Beograd posle bombardovanja i nipošto nisam htela da idem dok nisam napravila uspeh sa Ušćem, Hemofarmom, Partizanom. Posle sam otišla u svoju drugu zemlju Francusku, ali nisam od onih koji odu i nikad se ne vrate. A mogla sam. Čak i dok sam išla u školu, uvek bih uzela pet dana da dođem u Beograd. Samo da budem tu. A kad živim negde tamo, shvatim da ne postoje teorije zavere, da niko nikome ne radi ništa iza leđa, da ljudi obavljaju svoje poslove, najrazličitije, ali ih rade. Ručaju oko podne, po podne opet malo rade, uveče svako hoće da izađe, da se opusti. Nema ništa iza kulisa, nema svega što ovde postoji. Nema noževa u leđa.

• A jeste vi osetili nož u leđa?

To me pitate ozbiljno?

• Mrtav ozbiljan.

Konstantno sam to osećala. To mi je kao dobar dan. Ne možeš da budeš prvak Evrope a da nemaš nož u leđima. Stalno su mi ga zabadali.

• Zašto? Ko?

Ne znam. Valjda ne možeš da budeš žensko, najmlađe, da imaš neke škole i vladaš na terenu gde je većina muškaraca. To je, izgleda, nedozvoljeno, da takav budeš na krovu Evrope. O poslu generalno ne razgovaram ni s kim, ali kada svojim najbližim prijateljima, onako preko leta, kad imam malo više vremena, kada se malo opustim i odemo na neki odmor, kažem za jedan, samo taj jedan taj nož u leđa - oni plaču. Sede ovako, kao vi i ja, i plaču. Ne mogu da shvate to, ne shvataju zašto se to ovde radi. A ja to opet vidim kao sastavni deo svog posla. Nažalost, u situaciji sam da to uzmem zdravo za gotovo. Uopšte ne postavljam pitanje kako se i zašto to događa.

• Ja vama postavljam to pitanje. Koja je to vrsta saplitanja, znam da nećete imena da pominjete, ali kažite...

Ne znam šta da vam kažem. Ovde okruženje ne trpi uspeh. I to se odnosi na sve. Kad čovek uspe, onda te podmetačine padaju u drugi plan, niko ih se više ne seća, ali do tada sam se stalno borila s nekim vetrenjačama. Ova sredina ne trpi pobedu, ima neku vrstu zavisti naspram toga.

• Kako se borite s tim?

Prihvatila sam to u svojoj glavi kao neku običnu stvar. Kao što vozim kola, kao što sedim ovde s vama, jednostavno rešavam situacije. Znam da moram da dođem do krajnjeg cilja i onda tu nema pitanja. Moram da se snađem. Kao što dirigujem sa njih pet na terenu u poslednjih šest sekundi napada. Tu nema vremena za pitanje kako se borim s tim. Tako se borim.

• Da li bi vam se to desilo u Francuskoj?

Ne znam. To je kao ovo kad se selektorka Francuske naljutila zbog tajm-auta na kraju utakmice. Žešće se naljutila, to su svi primetili, i nastao je haos. Svi novinari su me to pitali i trebalo je da imam neku reakciju na to. A ja sam oćutala. Sastavni deo uspeha su noževi u leđa, podmetanje, i s tim moram da se nosim. Ne pada mi na pamet da sedim i da se pitam zašto se to dešava. To je gubljenje vremena.

 

(Aleksandar Ðuričić/Newsweek)

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?