• Published in Intervju

 

Nekoliko dana je otpalo sa kalendara, a utisci su još snažni. Srbija se prvi put u istoriji ženske košarke u Budimpešti popela na evropski tron, a velike zasluge za vrhunski rezultat svakako ima i potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije za žensku košarku Ana Joković... Počinjemo od emocija...

- Preponosna sam, presrećna... Kapa dole svim devojkama i Marini Maljković! Ovo je jedan neverovatan, istorijski uspeh... Nismo se nadali da ćemo baš osvojiti zlato, ali smo pre četiri godine rekli da ćemo se plasirati na Olimpijske igre 2016. Sada smo, očigledno, malo ranije od planiranog obezbedili karte za Rio. Šta da kažem, nisam ovo doživela kao igrač, ali jesam kao funkcioner. San svakog sportiste i funkcionera je da se plasira i učestvuje na Olimpijskim igrama, a ja i tamo očekujem dobar rezultat - optimistički poručuje Ana.

Kog momenta ste, kada ste prihvatili funkciju u „Kući košarke”, verovali da će se desiti ovako veliki uspeh?

- Rio sam imala u glavi i verovala sam da će to da se desi, bila sam ubeđena da svaki mukotrpan rad mora da se isplati. Sećam se dobro jednog sastanka sa Marinom 2011. godine, kada još nije bila postavljena za selektora, kao i upoznavanja izvanrednog čoveka Dragana Ratkovića. Oni su taj stručni deo i čitav sistem postavili u Srbiji, kasnije zajedno i sa Zoranom Tirom, a moj deo posla je bio da to realizujem. Želim da se sada sva pažnja usresredi na devojke i Maljkovićevu, a smatram da smo mi pored terena jedan mali šraf bez koga se isto ne može.

I Maljkovićeva i vi svu pažnju usmeravate na devojke. Pokazalo se da ste se od kolega najbolje snašli na funkciji potpredsednika Saveza, što ste sada i overili evropskim zlatom. U čemu je tajna vašeg uspeha?

- Tajna može da bude što sam bivša košarkašica, što sam igrala 20 godina, a sve što se tiče dela posla koji sada obavljam, dok sam igrala, ništa nije valjalo u Savezu. Dolaskom Dragana Đilasa na čelo KSS ženska i muška košarka su fifti-fifti, a ko god drugačije kaže - laže. Sa te strane, meni je bilo lako da ovaj moj deo posla odradim do detalja, a perfekcionista sam po prirodi, jer ranije ništa nije funkcionisalo. Naravno, uvek može više i bolje, mada je trenutno to nemoguće. Prvaci smo Evrope, direktno smo se plasirali na OI, sada su sigurno svima porasli apetiti, ali u svakom slučaju, da ponovim, svaka čast devojkama. Imamo deset igračica koje su u ovom sistemu od decembra 2011. godine, one četiri godine žrtvuju svoje odmore, leta, svoje privatno vreme igrajući za reprezentaciju. Sada im se taj rad debelo naplatio. Da ne zaboravim i da je ovaj stručni štab, koji je Marina izabrala pre tri godine, dao neverovatan doprinos ovom uspehu, bez njih se ne bi moglo. Ovo je, kao što Maljkovićeva stalno potencira, prava familija i porodica. A verujte mi, nije bilo lako...

I to nije sve, to nije cela priča o napornom radu i žrtvovanju...

- Ja i dalje nemam svoju porodicu... Kada sam završila karijeru u Voždovcu, kad me je Zoran Tir spontano zvao da se bavim tim delom posla, za četiri godine koliko sam u KSS imala smo možda deset slobodnih dana da odem na more. To je 24 sata razmišljanja o košarci, šta treba uraditi... Potpuno sam žrtvovala svoj privatni život! Kad me pitaju kada ideš na more, a ja kažem 1. septembra, smeju mi se, a ne znaju da treba da ispratim još četiri mlađe reprezentativne selekcije na velikim takmičenjima. I jedino tako može i mora da se radi, a verujte mi da se 50-60 odsto ljudi ne ponaša tako i drugačije razmišlja... Smatram da smo sada u KSS, što se tiče mog sektora, formirali jedan sjajan tim sa Kaćom Protić i Dejanom Damjanovićem. Nas troje savršeno sarađujemo, što je jako bitno, i držimo žensku košarku u Savezu.

Ana ističe i da je, u uvodnim danima minulog Evropskog šampionata, imala zanimljiv osećaj...

- Kako je u Mađarskoj krenula od prvog dana, sa mnogo problema koje su pravili organizatori, nešto sam mislila u stilu „Ispratićete nas preko granice, neće vam biti dobro...” Ne volim da se vraćam unazad, ali bih samo zamolila one koji nisu verovali, koji nisu bili tu, a hvala pojedinima koji su došli u Budimpeštu, da se ne kite tuđim perjem. Ovo je isključivo uspeh Marine i svih sjajnih devojaka. Nemojte da oni što nisu verovali i što nikad ništa nisu pomogli, sada skidaju tuđ kajmak. Ja sam uvek direktna, iskrena, bez dlake na jeziku, možda i previše otvorena u tim nekim odnosima, ali smatram da radim svoj posao na najpošteniji način. Uvek može bolje i više, prihvatam svaku kritiku i trudim se da je ispravim, ali, ponavljam, nemojte da se kitite tuđim perjem!

Da se vratimo korenima istorijskog rezultata - evropskog zlata. Kada ste stupili na funkciju potpredsednika KSS za žensku košarku postavljali ste neki sistem, animirali košarkaške centre po Srbiji...

- Tada je bilo 1.000 devojčica koje igraju košarku, a sada je 3.000-4.000. Marina mi je pokazivala sliku dan posle našeg finala sa Francuskom, deca u sedam sati ujutru na terenu... Zamislite koliko će tek sada biti devojčica, posle ovog uspeha... Ipak, ne bih se složila sa tim da je potrebna neka velika baza da bi se došlo do rezultata. Evo, pogledajte Francusku, ima 230.000 registrovanih košarkašica, a mi smo bolji od njih i u seniorskoj i u mlađim kategorijama. Svaki put su nas u polufinalu pobeđivali uz pomoć sudija. Zato mislim da je kontinuitet u radu bitniji od masovnosti. Mi smo krenuli i sa generacijom 1997. godište polako da radimo, neću da pričam o prošlosti, ali nije se dobro radilo.

Sledi i konkretno objašnjenje...

- Ne može da se sedi u Savezu sat i po dnevno i da se ne putuje nigde. Jednostavno, ne može! Ja nemam radno vreme, ono nije vezano za Savez, moj posao je da budem na terenu, a manje u kancelariji. Ovo je bila milina videti u Budimpešti, toliko ljudi na tirbinama, pa onaj događaj u Vršcu, utakmica koja je za priču. Animirali smo sve što smo mogli, bivše košarkašice, trenere... Ponavljam da su širom otvorena vrata svima koji imaju dobru nameru i dobronamernu kritiku. Svi takvi treba da dođu da nam pomognu. A sad u Rio idemo drugačije, ne idemo da ga vidimo turistički...

Dalji planovi?

- Želimo samo još bolje i više, sada više nema vraćanja.

Kome je Ana Joković posvetila ovaj uspeh?

- Pokojnoj majci, koja nije doživela da me kao igračicu vidi u ovom svetlu, na krovu Evrope...

Emotivno i iskoreno, od prvog do poslednjeg reda. Svaka čast Ana!

 

Češka je dobila organizaciju Evropskog prvenstva 2017. Kako komentarišete što nismo dobili priliku da budemo domaćini tog prvenstva i kada ćemo je dobiti?

- Ne bih to komentarisala, nije moj deo posla... Naravno, jako sam želela da mi budemo domaćini Evrobasketa 2017. godine, ali postoji taj Bord FIBA koji odlučuje o tome. Jednostavno, nikad nismo bili voljeni, ni kad smo bili stara Jugoslavija, što se tiče tih stvari, ali ja ne bih da pričam o tome. U principu, uvek svi vole da dođu kod nas i igraju prijateljske utakmice i turnire, uvek ih dočekamo na vrhunskom nivou, a nas retko ko dočeka sa pristojnim hotelom, a kamoli nešto drugo... Ali, minulo EP u Mađarskoj ćemo pamtiti po zlatu, a ne po hotelima i autobusima iz filma „Ko to tamo peva”...

 

Gledali smo vas kako ste preživljavali uspeh, kako ste ćutali i drhtali, a ostajali mirni, uvek u drugom planu... 

- Volim da budem u senci... Zna se koji je moj posao, apsolutno poštujem ono što selektor kaže. Bila sam igrač 20 godina i dobro poznajem materiju. Iskreno, kao igrač nisam volela funkcionere, ali se nadam da ove devojke nas vole, jer je sada situacija totalno drugačija. Dobro znam koja su pravila i da treba da se poštuju da bi se došlo do rezultata. Možda nekom sa strane to izgleda nelogično, ali svi treba da budemo u službi Marine i igračica.

 

Kako će i da li će zlatne košarkašice biti nagrađene? 

- To je pitanje za predsednika Dragana Đilasa, poštujem hijerarhiju, a on o tome odlučuje. Devojke će dobiti nagradu od države, za razliku od stručnog štaba jer su takva pravila, a ono što za sada znam je da će treneri i saradnici biti premirani... - objašnjava Jokovićeva.

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?