• Published in Intervju

 

Najkraće i najupečatljivije obrazloženje zašto su naše košarkašice postale evropske prvakinje u razgovoru za "Politiku” dao je predsednik Košarkaškog saveza Srbije Dragan Đilas. Ta čarobna formula glasi – „zlato ide na zlato!” Ili je prvi čovek naše košarke „vidovit”, pa je znao ono što selektor Marina Maljković javno nije nagovestila ni u tragovima ili je optimista bez pokrića. Bilo kako bilo, ovaj košarkaški urnebes koji su napravile naše devojke u Mađarskoj, a koji se završio spektakularnom žurkom ispred gradske skupštine, Đilas je nagovestio još 2011, kada je kao jedan od najmoćnijih srpskih političara preuzeo komadu nad našim najtrofejnijim sportom.

Svi potezi koje je vukao išli su ka zlatu. Za potpredsednika KSS-a zaduženog za žensku košarku imenovao je Anu Joković, nekada jednu od najboljih kontinentalnih igračica, dirigentsku palicu predao je u ruke najmlađem selektoru u Evropi Marini Maljković i obezbedio je damama isti tretman kao i trofejnim košarkašima. I kada je pao sa političkog trona u stranci i Srbiji, nije ni pomišljao da napusti košarku. U periodu kada je država prema KSS-u bila „hladna”, budžet saveza dopunjavao je ličnim sredstvima, a jednoglasno dobijen novi mandat, činjenica da mu košarka nije suprotstavila protivkandidata i da je stekao poverenje novog političkog i državnog establišmenta dovoljno svedoče o njegovom radu. Srebrnom medaljom na Svetskom kupu u Španiji muškaraca, taj sportski opus je dobio punoću, a zaokružile su ga košarkašice koje su se prvi put u istoriji, uključujući i sve države čiji je Srbija bila deo, popele na krov Evrope.

Sa ove distance vidi se da je krunisanje košarkašica počelo još kada ste ih ispraćali u Mađarsku. Šta ste videli i predosećali kada ste im rekli da odlaze kao princeze, a da će se vratiti kao kraljice?

U prethodne tri godine imao sam bezbroj prilika da se uverim u njihov košarkaški kvalitet, ali to nije dovoljno za zlatnu medalju. Reč je i o sjajnim ličnostima, devojkama koje su bile spremne da sve žrtvuju kako bi ostvarile san generacija. Stvorile su fantastičnu atmosferu, milina je gledati kako se druže i izlaze iz najtežih situacija – timski, u jednom dahu. Tako su i u Mađarskoj poraz od 20 razlike pretvorile u istorijsku pobedu na kraju i donele neviđenu radost svojoj zemlji. Pred početak takmičenja rekao sam im ono što zaista mislim. One su za mene bile kraljice i pre nego što su odigrale finale i kročile na podijum.

Interesantno je da ste ih krunisali već posle polufinala. Posle duela sa Belorusijom na njihovim glavama zasijale su prave krune, a pre toga je bilo još iznenađenja. Stiče se utisak da ste „slabi” na ove devojke?

I one kažu da sam ih previše razmazio, mada ja u to ne verujem. Takav je moj odnos prema deci i slabijem polu. Zbog čega nas je Bog napravio ako ne zbog toga. Prvo sam im na kvake od soba okačio balone sa brojem dresa koji nose, a zatim podelio navijačke kape sa srpskim obeležjima. Finale je bilo uoči duela sa Belorusijom. Boravio sam u Beogradu na sastanku o ABA ligi i shvatio da kraljice nemaju krune. Obišao sam nekoliko crkvenih prodavnica i jedva sakupio 12 kruna koje se koriste na venčanju. Posle utakmice sam svakoj stavio krunu na glavu i bile su oduševljene. Moći će da ih koriste i kada se budu udavale.

Da li u ovom trenutku može da se sagleda značaj uspeha košarkašica?

Prvo zlato, prve na balkonu, desetine hiljada ljudi od aerodroma do gradske skupštine... Drago mi je da je RTS uradio pravu stvar i prenosio utakmice na prvom kanalu, čak je i „Dnevnik” pomeran. Budućnost ženske košarke je svetla. Eto, na jutarnjoj kafi prijatelj Dule Nikezić mi kaže kako dve njegove ćerke žele da treniraju košarku, a toliko su male da ni loptu ne mogu da podignu. Zlatne devojke su sada idoli u Srbiji. Finalnu utakmicu sa Francuskom gledalo je dva miliona ljudi, više nego finale rijalitija „Parovi”, što je spasonosno za budućnost naše zemlje. To sam rekao i patrijarhu Irineju na prijemu, koji nije krio sreću što u Srbiji ima toliko ljudi koji poštuju prave vrednosti. Igre, ponašanje, pevanje himne... Milion je stvari u tom zlatu. Imali smo ozbiljnu podršku države, premijera i sponzora. Hvala im, ovo je delom i njihovo zlato.

Igra koju su prikazale devojke u pojedinim trenucima je delovala kao vanvremenska, neodoljivo podsećala na nekadašnja izdanja zlatnih košarkaša. Drugim rečima, igrale su „muški”?

I to je jedan od razloga zbog čega toliko volim naše košarkašice. Najveća zasluga pripada Marini Maljković, koja je pronašla čarobnu formulu, napravila izbor devojaka kojima su tim i dres koji nose svetinja. Do izražaja su došli talenat, lepota košarke i time smo razoružali protivnike.

Pravi potez je bio povratak Sonje Petrović. Uz Amerikanku Danijel Pejdž bila je kamičak koji je nedostajao da se kompletira zlatni mozaik?

Bio sam siguran da će Sonjin kvalitet doći do izražaja, bez bojazni kako će se uklopiti. Najveći kvalitet devojaka je da je tim svetinja. Sonja je radila sve što je bilo potrebno, često igrala i na pozicijama koje za nju nisu uobičajene, a kada je trebalo, preuzimala odgovornost. Pokazalo se da je Marina Maljković pogodila sa Amerikankom, ma koliko nekom nije bilo drago što će u reprezentaciji igrati strankinja. Jedini moj uslov je bio da dres nosi bez nadoknade i da peva himnu. Videli ste, Pejdž je na postolju bila najglasnija i drago mi je što su je Srbi tako srdačno prihvatili. Još jednom zahvaljujem premijeru što je omogućio da Amerikanka dobije naš pasoš u rekordnom roku.

Košarkašicama po zakonu od države sleduje nagrada od po 20.000 evra za evropsko zlato. Ima li KSS sredstava da se oduži i članovima stručnog štaba?

To se podrazumeva. Sledeći korak je da produžimo saradnju za još četiri godine sa selektorom Marinom Maljković, a zadovoljstvo mi je da saopštim da je sa Aleksandrom Đorđevićem postignut dogovor. To je garancija da će i posle Rija naše selekcije biti u evropskom i svetskom vrhu.

 

Mirko Stojaković, Politika

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?