• Published in Blog

 

Prva pomisao kada čujem reč Ekvador je sredina sveta. To je iskreno, bilo sve što sam znala o ovoj državi u Južnoj Americi pre nego što sam prihvatila ponudu da dođem i zaigram za tim Santa Maria iz Machale.

Po završetku sezone u Francuskoj ostala sam još nekoliko dana kako bih obišla okolna turistička mesta u Normandiji. Nisam ni slutila da me čeka nova destinacija. Dobila sam poziv od menadžera i sve sam se brzo dogovorila.

Moram da priznam, teško je bilo doneti odluku - otići na drugi kontitent ili napokon spakovati kofere i pravac kući na uživanje sa familijom i prijateljima. Ono što mi je dodatno otežalo prilikom odluke je pomisao da nisam bila u Srbiji od prošlog leta.

Ipak, kao i uvek, porodica, dečko i prijatelji su bili uz mene i podržali me u odluci da odem daleko na dodatna dva meseca košarke i nekog novog životnog iskustva. Danas, kada ovo pišem, slobodno mogu da kažem da nisam pogrešila. Ali mi i dalje svi nedostaju.

Nakon zaista dugog puta dočekali su me predsednik kluba i par saigračica. Svi nasmejanih lica i srećni što me vide. Nisam mogla da iskažem isto iz razloga što je put trajao dosta dugo i što sam samo htela da stignem u svoj novi krevet, ma gde god on bio. Malo sam se informisala pred dolazak i pročitala sam da se priča španski. Srećom, pa ga znam jer ovde niko ne govori engleski. Počeli smo konverzaciju, ali nisam bila sjajna. Obećala sam im da ću za dve nedelje pričati bolje.

Vožnja od aerodroma do grada u kom živim trajala je ttri sata. Autoput ovde ne postoji. Usput sam zaista imala šta da vidim: ogromne plantaže banana uz svih 180 km puta (učim nešto novo o Ekvadoru - broj jedan po izvozu banana u svetu), reke u kojima se ljudi kupaju (izgledaju kao bare pune blata), male kućice ispred kojih se peče roštilj, devojčice i dečaci koji prodaju sveže ceđeni sok od ananasa, kokosa, lubenice... Pritom, napolju je oko 35 stepeni. Shvatila sam da sam došla u skroz drugi svet.

Porodica kod koje živim me je sačekala. Mama Sonja, tata Marko i dve sestre Nikol i Majra. Nasmejala sam se i prokomentarisala kako svi imaju srpska imena. Opet nasmejani ljudi oko mene, nekako previše pozivitni na prvi pogled. Dolazim posle cele sezone u hladnoj Francuskoj, stvarno nisam navikla na ovakvu ljubaznost. Poznati ‘jet lag’ je odradio svoje i prvih nekoliko dana sam živela i dalje u našoj vremenskoj zoni, dok su oni spavali ja sam bila budna i obrnuto.

Treninzi su počeli, utakmice ubrzo. Trener je Argentinac, Amerikanka i ja kao stranci i ostale devojke iz Ekvadora. Sa trenerom sam zaista uspostavila sjajan kontakt i ubrzo smo počeli međusobno da se šalimo. Ja mu pominjem Indijanapolis 2002., a on Đinobilija. Dobro smo mu poznati mi Srbi i naš karakter. Na treningu sjajna atmosfera. Setila sam se da mi je predsednik prilikom dolaska rekao: mi smo ovde jedna velika familija. Stvarno jesu. Igrala sam u dosta zemalja i promenila dosta kultura, ali ovo je nešto zaista novo za mene. Brinu se o meni kao da sam im rođeno dete. U porodici me ne zovu po imenu već ćerko ili sestro. Od prvog dana osećam se kao kod kuće. Kuvarica Dijana, čistačica Glendita i vozač Fernando su me učinili lenjom, ali prija mi moram priznati. Sve je sjajno. Hrana je spremna, a jedu porcije kao što i ja jedem. Dobro sam poznata, onima koji me znaju, koliko mogu da pojedem.

Kako su utakmice počele sve mi je jasnije bilo zašto se koristi reč familija toliko često. Ovaj klub je stvorila grupa ljudi koji su ludi za košarkom. Kako bi svojoj deci omogućili da treniraju i igraju zajedničkim snagama uz malu finansijsku pomoć grada i nekoliko sponzora stvorili su ovu familiju kako sebe nazivaju i prošle godine bili prvaci Ekvadora. Liga sadrži šest timova i traje dva meseca. Nije jaka kao što je u Francuskoj i ostalim jačim državama, ali nije ni toliko loša. Posebno što u svakom timu ima po dva stranca i međusobno se čuvamo. Igra se brzo, bez puno sistema. Dozvoljava se gruba igra ali samo nad nama strancima. Jer, ti si stranac, to znači da si jači i bolji od ostalih, pa tako postoji i poseban tretman kod sudija.  Trebalo mi je 2-3 utakmice da se naviknem da neću dobiti faul i da ostanem hladna na njihove odluke.

Utakmice se igraju utorak-petak i uz duga putovanja dosta je naporno. Međutim, kako bi putovanje učinili zanimljivijim proveli su me kroz turistička mesta po Ekvadoru i za kratko vreme sam obišla dosta stvari. Izdvoijila bih vulkane - 12 aktivnih, od kojih je najviši na svetu Kotopaksi na 5000 metara. Zatim, glavni grad Quito koji ima samo dva godišnja doba i nalazi se na 2500 metara. Neka nova iskustva kao npr. igranje na 3000 metara gde organizam nije naviknut i teško se diše. Borba sa samim sobom. Pa posle toga dva dana igramo u našoj sali na 35 stepeni. Nije lako ali je zanimljivo. Naša putovanja učine posebnim kako bi meni i mojoj saigračici iz Amerike dočarali prirodne lepote koje Ekvador poseduje. A, ima ih mnogo zaista. Od ostrva, planina, nacionalnih parkova, vulkana, reka... Moram da naglasim da koliko god daleko da putujemo sa nama je 5-6 porodica i prijatelja kluba da nas bodre 40 min utakmice. 10-12 sati i nazad u jednom danu. Sve za klub, sve za nas. E, to je ljubav prema klubu.

Utakmice kod kuće su takođe veoma zanimljive, tribine su pune, navijači su kao moji omiljeni partizanovci i ne prestaju da pevaju. Sve to mi daje krila. Kako i ne igrati dobro kad imaš takvu podršku na terenu i van njega.

Košarka se generalno dosta prati, do sada su već tri utakmice bile na nacionalnoj televiziji. Imala sam priliku da dam izjavu jer su čuli da mogu da pričam španski. Pitali su me odakle znam i nisu mogli da veruju kada sam im rekla da je dosta nas naučilo španski iz telenovela. Kasandra i ostale su nam oduzele dosta vremena u detinjstvu. Komentator je ostao bez teksta, a onda je naišao i čovek sa radija koji prenosi uživo utakmicu. Nisam odavno čula da se ženska košarka prenosi preko radija. Svima je bio simpatičan moj srpsko-španski naglasak. Iako sam se trudila da zvučim kao Španjolka nije mi baš pošlo za rukom. Sada mogu da se pohvalim da sam dosta napredovala i da pričam tečno. Hvala ti Kasandra.

Prvi slobodan dan od kad sam ovde familija je iskoristila da me odvede na plažu Jambeli, koja se ne može opisati rečima, niti slikama.

Stvarno su me zavoleli i ja njih. Već mi nude da ostanem na odmoru posle sezone. Objašnjavam im koliko sam vezana za Srbiju i da i pored svog ovog uživanja kod kuće je ipak najlepše.

Sve ovo treba doživeti jer se rečima ne može opisati ni približno. Srećna sam i zadovoljna. Naučila sam mnogo od ovih ljudi. Svi se drže zajedno, porodica se skuplja jednom nedeljno, porodični ručkovi, moja omiljena španska muzika, hrana,smeh... U nekim napetim situacijama oni se drže zajedno i od svega naprave šalu.

Ovi ljudi su zaista posebni za mene. Daju mi energiju i krila za dalje. Uče me svakim danom nečim novim i zbog toga sam im neizmerno zahvalna. 

Pozdrav  iz Ekvadora 

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?