BEOGRAD - Kadetska reprezentacija Srbije osvajanjem zlatne medalje na B Evropskom prvenstvu ostvarila je primaran cilj i ekspresno se vratila u A diviziju. Utisci se polako sležu, ali je jasno da za selektora Zorana Tira, stručni štab i igračice detalji iz Portugala i prethodno sa priprema neće skoro izbledeti.

Obično treneri daju uvijene izjave o ciljevima, međutim, ovog puta nije bilo tako. Delovali ste dosta samouvereno od samog početka i izjavama da je cilj samo jedan.
"Od prvog dana, od razgovora kada mi je predloženo da budem selektor, svima smo stavili do znanja da nas ništa drugo ne interesuje, već da je cilj jedan - povratak u A diviziju. Moram odmah da se zahvalim predsedniku KSS Draganu Đilasu, potpredsednici Ani Joković koji su mi ukazali poverenje i omogućili da se posle 12 godina priključim nekoj nacionalnoj selekciji. Meni je uvek bila čast da budem deo neke selekcije. Krenuli smo sa pripremama praktično još na Memorijalu "Gordana Bogojević Kovačević" krajem decembra. Tada smo prvi put okupili ekipu, imali smo priliku da vidimo 24 igračice u Kragujevcu. Posle toga smo se okupili od 2. do 8. januara, gde smo okupili 18 igračica. Tu smo  počeli da postavljamo neke stvari u igri i  mogli smo da vidimo na koje igračice možemo da računamo. Imali smo dva vikend okupljanja, jedno krajem marta, drugo okupljanje krajem aprila, početkom maja. Kroz taj period je prošlo 30 igračica."

"Operacija Portugal" trajala je gotovo dva meseca. Kako sada gledate na period priprema?
"Pozvali smo 18 igračica na pripreme koje su počele 17. juna. Nažalost, posle dva dana smo ostali bez Marije Stojanović. Kasnije smo imali veliki peh, ostali smo i bez Sanje Dunđerski, pa smo do kraja prvog dela ostali sa 16 igračica. Tih 16 igračica su putovale u Ivanjicu, gde smo imali udarni deo priprema. Mislim da smo taj period izvanredno iskoristili. Igrali smo jednu zatvorenu utakmicu protiv U19 u Beogradu,  u Ivanjici smo imali prve prave provere protiv vršnjakinja, igrali smo tri utakmice protiv reprezentacije Grčke. Potom je sledio turnir u Španiji i to nam je mnogo značilo. Ne samo na terenu. Imali smo slučaj da četiri devojke prvi put lete avionom, da dve trećine ekipe prvi put putuje u neku zapadnu zemlju. To su velike impresije za njih. Mi smo u Španiji preležali neke dečije bolesti i zato na je u Portugalu bilo lakše i od prvog dana smo imali pravi pristup. Prvi rival u Španiji nam je bila Švedska koja igra dosta atipično u odnosu na košarku koja se igra kod nas. Potom je sledio meč sa Turskom, zemljom koja dosta ulaže u žensku košarku. Sve utakmice smo igrali sa ekipama iz A divizije i to nam je bila želja, da naučimo, da vidimo gde smo. Zadnja utakmica je bila protiv Španije, koja je kasnije bila prvak Evrope. Dugo, dugo smo bili u egalu sa njima, i ta utakmica nam je otvorila oči koliko mi ustvari vredimo. Ta utakmica nam je koristila jer smo sličnu utakmicu imali u finalu protiv Portugala. Završni deo priprema smo obavili u Novom Bečeju. Moram ovde da istaknem da smo o svemu vodili računa. Pošto smo u Portugalu igrali na maloj nadmorskoj visini, onda smo birali u skladu sa tim i mesto gde ćemo se pripremati, u ovom slučaju Novi Bečej."

Da li je činjenica da ste igrali u grupi sa više ekipa bila olakšavajuća ili otežavajuća okolnost?
"Imali smo nezgodan raspored jer smo se nalazili u grupi sa pet rivala, igrali smo tri utakmice uzastopce, pa smo imali dan pauze, i posle toga poslednju utakmicu. Dobro smo otvorili takmičenje u grupi. Rezultati koje smo tada napravili su mnogo ubedljivi i ne daju pravu sliku o kvalitetu ekipa. Ukrajina je sjajna reprezentacija, ali mi smo ih potpuno nadigrali u samom početku. Recimo, Norveška je bila među najslabijim ekipama, ali to je ekipa koja igra isto i kada vodi pet razlike i kada gubi 50. One se non stop trude i moraš da igraš protiv njih svih 40 minuta. Možda su rezultati govorili da su rivali slabi, ali mi smo zaista igrali jako dobro." Mnoge reprezentacije nisu uspele da ostvare povratak u A diviziju poput Poljske,Ukrajine, Belorusije, Izraela, Slovenije a ekipe Nemačke i Engleske koje su prošle godine ispale iz A divizije nisu uspele da dođu do polufinala."

U drugoj fazi ste za rivale imali Englesku i Finsku i to u pomalo nezgodnom terminu rano popodne. Da li je to uticalo na ekipu?
"Grupu smo prošli  dosta lako, i stekli dodatno samopouzdanje pred drugi deo. Prvo nas je čekala Engleska, potom Finska. Jedna stvar me je plašila pre početka turnira. Neko nepisano pravilo je da na svakom turniru imate slab dan. Plašili smo se da do toga ne dođe u mnogo bitnoj utakmici. Protiv nas je išao i raspored. Utakmice u prvoj fazi smo igrali uglavnom predveče i uveče, a dve odlučujuće utakmice za polufinale u 14 h u vreme kada smo se do tada odmarali. Zato smo morali da menjamo režim, da održimo ekipu budnu u to vreme. Nismo imali previše vremena da se pripremamo, šetali smo po gradu, družili se. Protiv Finske smo prvo poluvreme igrali egal, što je bila posledica tog vremena u kome smo igrali. Nismo igrali toliko loše, koliko smo šuteva promašili. Imali smo 16 šutnutih lopti više i 12 slobodnih bacanja više, a vodili smo samo četiri razlike. Jednostavno, bili smo van nekog ritma, što je i bilo za očekivati. Međutim, uspeli smo u nastavku da dođemo do svoje igre i napravimo 20-tak razlike. Čak smo u finišu imali vremena da odmorimo nosioce igre."

Sistem takmčenja je bio takav da ste u stvari u polufinalu imali najbitniji meč. Koliko vas je plašila činjenica da su Dankinje dosta varirale, gubile ali i dobijale sa velikom razlikom?
"U polufinalu smo igrali protiv Danske. Oni su potpuno atipična ekipa, igraju sa jednim višljim igračem. Prvenstvo su počeli porazom od Portugala sa 50 razlike. To ništa nije uticalo na njih, sutradan su igrali kao da se ništa nije desilo. Pobeđivali su ekipe koje su kvalitetnije od njih i sa po 20-30 razlike. Strašno se bodre, odavno to nisam video da neko radi na taj način. Mi smo se međutim spremili za to, dobro smo ih skautirali i već u prvoj četvrtini praktično rešili tu utakmicu pošto smo tu četvrtinu dobili sa 25:8. Odigrali smo fantastičnu odbranu u prvom poluvremenu i primili samo 16 poena."
 
Prema očekivanju, u finalu je rival bio Portugal. Kako ste uspeli da sačuvate prisebnost u "fudbalskom" ambijentu koji su napravili navijači?
"U finalu šlag na tortu, igrali smo sa Portugalom, domaćinom, igrale su dve neporažene ekipe. Dobra su ekipa, imaju odličnog plejmejkera, krilnog igrača i snažne centre. Utakmica je igrana u sjajnom ambijentu. Portugal je svaku utakmicu igrao sa najmanje 2.000 gledalaca, mi 100-200. U finalu je bilo skoro 3.500 gledalaca. Bili su njihov šesti igrač. Bolje su otvorile meč i to je jedina utakmica gde mi nismo iskontrolisali start. Povele su sa 10:2, očigledno je da je taj ambijent malo uneo strah u kosti našoj ekipi. Uspeli smo to da razbijemo  tajm-autom i da u kratkom vremenu uhvatimo priključak. Zahvaljujući našim greškama izgubili smo prvo poluvreme sa jedan razlike. Drugo poluvreme je bilo potpuno drugačije. Bilo je malo temperamentnije u našoj svlačionici. Od početka prvenstva pratilo nas je to da neke igračice nisu bile svesne svog i timskog kvaliteta. Dešavalo nam se da mi sebe potcenjujemo. Trebalo nam je nešto da to razbijemo i to smo uspeli u poluvremenu. Drugo poluvreme smo u potpunosti kontrolisali. Zaigrali smo bolje u odbrani i sigurnije u napadu što nas je dovelo do pobede. Trebali smo ranije da rešimo utakmicu, mogli smo u nekoliko navrata da dignemo prednost na desetak razlike gde bi oni odmah pali, ali smo ih početničkim greškama vraćali u život."

Sticajem okolnosti na jednom od treninga u Beogradu primetili smo da Aleksandra Katanić vežba pre treninga šutiranje slobodnih bacanja. Ispostavilo se da je ona na neki način i rešila finale, upravo sa linije penala.
"Interesantno je recimo ta priča oko Aleksandre Katanić. Osam sekundi pre kraja ubacila je dva slobodna bacanja i rešila meč. U januaru kada smo krenuli da radimo, videli smo da ima lošu tehniku šuta i da je preciznost bila dosta diskutabilna. U dogovoru sa pomoćnim trenerom Jovanom Gorecom, koji je dodatno radio sa njom na šutu, spremali smo je za ovakve završnice. Bili smo svesni da je ona prvi plejmejker, da će neki faulovi ići namerno na nju. Hteli smo da što sigurnije izvodi slobodna bacanja. To nam se vratilo, ne samo sa ta dva penala u finalnom meča vec i procentom šuta tokom prvenstva. Ne da joj nije zadrhtala ruka, nego su oba kao kap ušla. Ona je na prvenstvu imala procenat šuta slobodnih bacanja 87 odsto. Drago mi je što smo uspeli da te neke stvari predvidimo i dignemo na viši nivo."

Koliko vam je u celom procesu bila bitna činjenica da se stručni štab dobro poznaje od ranije, što kroz rad u klubovima, što kroz rad u regionima?
"Napravili smo dobar stručni štab. Dobro smo se poznavali između sebe, imali smo dobru harmoniju i to smo uspeli da prenesemo na igračice. Neverovatna harmonija je vladala unutar ekipe. Kad god smo išli negde, uvek smo išli zajedno, nije bilo nikakvih podela, bukvalno smo živeli kao jedna porodica i mislim da je to bila naša glavna snaga. Vesna Despotović je bila prvi pomoćnik, Jovan Gorec drugi pomoćnik i zadužen za skauting, Bojana Musović je bila fizioterapeut, Sanja Vesel tim menadžer. Tokom priprema sa nama je radio Aleksandar Borisavljević kao kondicioni trener, a u Portugalu je sa nama sve vreme bila Ana Joković što je dosta pozitivno delovalo na ekipu."

Tokom priprema imali ste i nekoliko interesantnih susreta, čini se da vam je puno značilo druženje sa reprezentativkama poput Jelene Milovanović ili Nevene Jovanović, ili susret sa Vladom Divcem i Borom Čorbom?
"Zaista bih se zahvalio Jeleni Milovanović i Neci Jovanović što su nas posetile tokom priprema u Ivanjici. Mislim da je to mnogo, mnogo značilo devojkama. Te posete su bile dodatna snaga, devojke su postale svesne da i njih neko prati iako su najmlađa ekipa, i zaista nam je to pomoglo na pripremama i prvenstvu. Nadam se da će i ubuduće to biti praksa, da seniorke posećuju mlađe kategorije. Bili smo i sa Vladom Divcem, čovek je fantastičan, pravi profesionalac, nije mu smetalo da ustaje i po desetak puta da bi se slikao sa svakom igračicom. Takođe i Bora Čorba se rado slikao sa ekipom."

Šta vam je bilo najteže tokom priprema?
"Nažalost, najgori deo trenerskog posla je kada morate da sužavate spisak. Ovom prilikom bih se zahvalio svim devojkama koje su bile sa nama. Svaka od njih je dala maksimum i ugradila je sebe u ovu medalju iako je samo njih 12 dobilo. Dobre su devojke i verujem da će u narednim okupljanjima za juniorsku i mladu reprezentaciju, nastaviti da još bolje rade i da se nametnu. Mi nismo birali 12 najperspektivnijih igračica, već 12 igračica koje će ostvariti cilj. Mi smo želeli da se vratimo u A diviziju i birali smo igračice koje su mogle da iznesu ovaj teret. Ima dosta igračica 1998. koje će se razvijati, koje će se nametati. Tu su i neke igračice koje zbog povreda nisu mogle da pomognu, recimo Ana Ilić, možda i jedini pravi centar u ovoj ekipi, Ana Daskalović, Marija Stojanović, Sanja Dunđerski..."

Koliko vam je značilo to što ste od KSS dobili iste uslove za treninge kao i starije reprezentacije?
"Da nismo imali veliku podršku Saveza koji nam je omogućio fantastične uslove, verovatno da bi bilo teško da ostvarimo  cilj. Mi kao najmlađa selekcija smo imali iste uslove kao i drugi i zahvalni smo im na tome, ceo stručni štab i igračice. Još jedna stvar, zahvalni smo igračicama koje su odabrale da igraju za reprezentaciju Srbije. Nogić, Vavan, Zeljković... imale su dvojno državljanstvo i izabrale su da igraju za nas."

 

 

 

 

 

 

 

 

videodana

fotodana


Kako ocenjujete rezultate reprezentacija ovog leta?