Menu

Intervju: prof. dr Vladimir Koprivica

Prof. dr Vladimir KoprivicaProf. dr Vladimir Koprivica

BEOGRAD - Vladimir Koprivica 2012. godine našao se na prvom mestu liste najboljih profesora svih fakulteta u Srbiji po mišljenju studenata.

Istraživanje je obavila NVO iSerbia na uzorku od 3000 studenata koji su profesore rangirali po kriterijumima kao što su podsticanje na kritičko mišljenje i rad, kreativnost i radoznalost. Na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, na kom je i doktorirao, predaje predmet Teorija sportskog treninga i Šah kao izborni predmet.

Ekipa Studentskog milimetra razgovarala je sa profesorom Koprivicom kako bi saznala šta je to što ga ističe kao omiljenog profesora, saznala njegov sistem rada kao i mišljenje o visoko obrazovnom sistemu i Bolonjskom procesu.

Struka je najbolja ljubavnica

Na pitanje šta je to zbog čega su ga studenti izdvojili od ostalih profesora odgovor je bio jednostavan.

”To morate pitati studente. To može da vam odgovori onaj ko radi da bi ga voleli, ja radim svoj posao zato što ga volim”.

Ono što je istakao je ljubav prema profesiji čime god se bavili, jer  struka je najbolja ljubavnica, verna Vama, dok ste Vi verni njoj.

“Nemoj voleti sebe u struci, nego struku u sebi. Pravi nastavnik mora da probudi osećaj slobode, radosti i saznanja u studentu, to je ono čime moramo da se bavimo”.   

Ističe da profesor treba da oseti talenat u studentima, da uvidi ko je za šta najsposobniji. Talenat je kada u nečemu brzo napredujete, kada počnete odmah stvari da radite na pravi način, a niko vas tome nije učio. Međutim, pored talenta potrebna je i praksa.

„Našim studentima je više od metodološkog znanja potrebna praksa. Mi ne stvaramo naučnike, već majstore.“

Sa studentima na ti

Profesor smatra da je struka takva da sa studentima rađa bliskost. U sportu je teško persirati, što nam je profesor objasnio na primeru košarke. Ne može se od studenata očekivati da u igri govore “dajte mi loptu” već “daj loptu”. Raduje se uspesima svojih studenata, toliko da ponekad od sreće ne može da sedi. Dešava se da ga studenti zagrle i smatra da nema ničeg lepšeg od toga. Kroz svoje dugogodišnje radno iskustvo stekao je mnogo prijatelja. Trenutno predaje tridesetosmoj generaciji i kaže da ne postoji pravi rastanak sa studentima. Često se sa njima susreće i sarađuje nakon studija.

“Ja sam zbir onoga što su drugi u mene ugradili. Od učiteljica, roditelja, devojaka, žene i dece i sada je moj red da to vraćam”.

Veliki uspeh vidi u tome da u studentu prepozna deo sebe.

Predavanje kao umetnički čin

Predavanja nisu obavezna.  Smatra ličnim problemom ako ne zainteresuje studente dovoljno da dolaze da ga slušaju.

”Ja moram da ih zainteresujem, oni moraju radosni da dolaze na moj čas, sa energijom. Moram i ja imati energiju, jer samo lično motivisan čovek može motivisati druge”.

Svako predavanje je umetnički čin. Najbitnija je prva rečenica, to je voz koji ukrca studente ili ne. Trudi se da ubacuje anegdote kako bi studentima bilo interesantnije i kako bi im približio ono šta predaje. Zahteva od studenata da budu aktivni na predavanjima, da postavljaju pitanja, daju primere iz ličnog iskustva i iznesu svoje mišljene ako se sa nečim ne slažu.

„Da svi isto misle, svet se nikada ne bi pomerio. Mora de se izađe iz okvira razmišljanja. Ja obožavam studente koji se ne slažu i bune, ti će uvek nešto napraviti. Bitno je misliti svojom glavom, ali za to imati argument.“

Prisustvo na vežbama je obavezno, to je šansa studentima da se u manjim grupama istaknu i daju svoje mišljenje.

Otkrio nam je predavačku tajnu - nacrtati nešto na tabli, makar to bio običan krug, to studentima vraća koncentraciju.

Za sebe ima visoke kriterijume i uvek teži da bude bolji, stoga je samo tri puta u potpunosti bio zadovoljan svojim predavanjima.

Ispit često postane novo predavanje

Ispituje samo ono čega ima u literaturi iako su predavanja opširnija. Pitanja postavlja sam, uglavnom vezana za njihova interesovanja i ciljeve, za ono čime se studenti bave u praksi. Ispitivanje može trajati i do sat vremena, to je šansa studentima da pokažu svoje znanje i isprazne se. Smatra da je loše kada student odlično nauči, a profesor ga konstantno prekida i prelazi na sledeće pitanje. Studentu je potrebno da pokaže sve što je naučio. Nakon što završe sa izlaganjem, postavlja potpitanja i koristi priliku da kaže ono što nije rekao na predavanjima ili ono što nije dovoljno jasno. Ispit profesora Koprivice se često pretvori u novo predavanje. 

Strahuje da nekoga ne ošteti prilikom ocenjivanja.

“Ja svoj predmet štitim i od sebe samog i od loših kriterijuma”.

Ispit završava najtežim pitanjem: “ Koju ocenu pišem?”

Daje studentima priliku da ocene svoje znanje, ta ocena se najčešće poklapa sa onom koju je profesor već upisao.

Studenti imaju pravo na popravljanje ocena, bez poništavanja prethodne. Imaju mogućnost da odgovaraju i u vanrednim ispitnim rokovima dok ne dobiju ocenu kojom su zadovoljni.

Bolonjski proces

Ne uvažava Bolonjski sistem obrazovanja zato što smatra da se u kratkom vremenskom periodu polaže previše ispita. To nije dobro za studente jer njegov predmet ne može uporedo da se sprema sa drugim. Postoje zvanični rokovi, ali pored zvaničnih, on daje slobodne rokove u kojima student ima priliku da uči samo jedan predmet.

“To što ne volim Bolonju ne znači da je ona loša. Jednostavno ne volim način na koji se ona primenjuje, previše je administarativna.”

Ne primenjuje se tačno, smišljena je za manji broj studenata. Profesor proces Bolonje vidi kao sistem koji razdvaja studente na one kojima je bitno samo da prolaze i one koji teže najvišim ocenama. Srednja klasa studenata je nestala. Ono što ističe kao dobru stranu je uređenost udžbenika. Međutim, smatra da je ključno da profesori dobro obavljaju svoj posao i da uz to nije bitno da li je Bolonjski sistem primenjen ili nije.

Obrazovanje kao biznis

Na pitanje da li postoji velika  razlika između privatnih i državnih fakulteta, odgovara da je razlika očigledna, da  nije upoznat sa sistemom rada privatnih fakulteta ali da je ishod primetan.

”U poslednje vreme je niklo mnogo privatnih fakulteta. Obrazovanje postaje biznis, to je loše.”

Profesor Koprivica ne podržava prelazak sa strukovnih na akademske studije,i naglašava da  država mora da se zaštiti, a ona se toga odriče.

Lepota sporta je u oku posmatrača

Pored brojnih sportova kojima se bavio, najviše uspeha donela mu je košarka. U mladosti se aktivno bavio fudbalom i imao je uspeha u višeboju, ali je od profesionalnog bavljenja sportom morao da odustane zbog povrede mišića.  Kao svoj omiljeni sport izdvaja skijanje, ali dodaje da je svaki sport poseban, a lepota sporta je u oku posmatrača.

Za razliku od većine, profesor Vladimir Koprivica ne priželjkuje penziju, već uživa u svakom radnom danu.

„Obožavam svoj posao, toga se i plašim, ja sam pred penzijom a imam osećaj kao da sam na početku. Još kupujem knjige, još se oduševljavam, još uvek imam osećaj da ne znam ništa.“

Bookmaker with best odds http://wbetting.co.uk review site.