Nakon „kratke epizode“ u svojoj Srbiji, Teodoru put vodi u Ameriku sa 15 godina. O svom iskustvu, školovanju i utiscima o Americi, razgovarali smo upravo sa Teodorom Ivanović.
U kojoj meri si zadovoljna svojom ulogom u timu i igrama ove sezone?
-Zadovoljna sam, ali uvek mislim da može bolje. Trudim se da dam maksimum u svakoj utakmici i da pomognem timu na bilo koji način, kroz poene, odbranu ili energiju.
Vratila si se posle teške povrede. Kakav je bio utisak ponovo „osetiti teren“?
-Iskreno, neverovatan osećaj. Nedostajalo mi je sve, treninzi, utakmice, i putovanja sa ekipom. Na početku je bilo veoma čudno, prvi put sam ponovo učila kako da hodam i trčim posle štaka, ali osećaj za igru je poput vožnje bicikla, to se ne gubi.
Na koji si se način fizički i mentalno pripremala za povratak?
-Oba aspekta su veoma važna. Fizička priprema je bila važna pre operacije, a i posle, veċ treċi dan posle operacije sam počela sa vežbama. Mentalni deo je takođe bio veoma važan, posle operacije sam imala dosta slobodnog vremena i bila sam većinom u kući, bilo je dana kada sam bila dosta sama, ali to su momenti koji su svakome potrebni i koji su mi pomogli najviše. Naravno, bez ljudi koji su i dalje verovali u mene i bili tu za mene možda i ne bih bila tu gde sam sada, moja porodica i najbliži prijatelji iz Srbije i inostransta, treneri i saigračice koje su prošle kroz isto ili slično, što je u današnjem svetu normalno u ženskom sportu.
Šta ti je davalo najveću snagu da prebrodiš težak period oporavka? Šta ti je bilo najteže, a šta te je podizalo da ostaneš jaka?
-Nisam gledala na celu situaciju kao nešto teško ili nemoguće, za mene je to bio samo još jedan ali ovog puta veći izazov. Najteže je bilo kada sam se vratila u Ameriku posle operacije i dok sam ja radila vežbe sa strane terena, moje saigračice su trenirale i igrale, to je nešto što mi je bilo veoma motivaciono i što mi pojačalo želju da se vratim na teren što pre i što spremnija.
Da li je bilo perioda kada si sumnjala u svoje snove da se vratiš na teren, i kako si
uspela da pobediš krizu?
-Bilo je teških dana, naravno. Ali sam pokušavala da se fokusiram na male pobede svaki dan i da ne razmišljam previše unapred. Mali uspesi kada sam počela da trčim, radim male skokove i na kraju počela sa individualnim treninzima bez kontakta su mi jedni od najlepših uspomena.
Da li je glava ta koja je najbitnija u takvoj situaciji?
-Definitivno. Fizički oporavak je važan, ali da nisam ostala mentalno jaka, mnogo bi bilo teže vratiti se.
Ako bi izvukla neki zaključak iz tog perioda, koji bi bio?
-Da ne treba ni na šta u životu gledati zagarantovano i da treba uživati svaki dan, jedan po jedan. Shvatila sam da biti na terenu mi znači mnogo i da se osećam kao JA, a kada mi je ta prilika bila ukinuta videla sam da su i loši dani na terenu dobri, i da postoji i život van košarke i da treba i dalje uživati i van terena.
Vratimo se na početak. Kako si i zašto počela da treniraš košarku?
-Počela sam da treniram sa 9 godina. Odrasla sam u Šimanovcima i kao većina sela u tom periodu, nije bilo puno različitih sportova. Postojao je fudbal, folklor i košarka. Kao manja sam uvek bila napolju i igrala se sa svojim vršnjacima i rođacima mojih godina ili starijim, bila sam aktivno dete, odrasla na trambolini i igrajući svaki mogući sport u dvorištu i na ulici. Probala sam sa folklorom ali to mi nije bilo baš zanimljivo, zatim sam počela sa odbojkom u Staroj Pazovi ali i to je bilo dosadno, i onda je došla košarka na red. Prvo sam počela u mom selu, ali taj trener mi je govorio da na utakmicama stojim u ćošku i trčim u odbranu kao i većina devojčica u istoj ekipi, ali to nije bilo za mene. Roditelji su odlučili da probamo u obližnom selu Pećincima, gde je trener na prvom treningu rekao da on nema tim za devojčice, ali da će mi dati priliku, potom sam odradila trening sa njegovom grupom dečaka. Posle treninga trener je izašao i rekao da mu se sviđam i da bi on voleo da treniram tu. U Srem Basketu sam bila 4 godine i to su mi jedna od najlepših sećanja na košarku u Srbiji i prijateljstva koja i dalje traju, počevši sa trenerom Živkom Misiračom koji i dalje trenira sa mnom individualno svakog leta. Vremenom je to postala velika ljubav.
Kakve su ti impresije o kvalitetu NCAA D1 lige?
-Nivo je jako visok, važna je brzina, fizička spremnost i konkurencija su na vrhunskom nivou.
U čemu vidiš najveću razliku u načinu treniranja i stilu igre u Americi i Srbiji?
-Američka košarka je mnogo brža nego kod nas, mnogo zahtevnija što se tiče veština 1 na 1 i odbrambenih veština. Treninzi su dosta zahtevniji nego kod nas, i duži, obično treniram 4-5 sati dnevno. Uglavnom nam je glavni trening oko 2 sata, sat vremena teretana, sat vremena individualni treninzi i uvek ima nešto van terena čemu treba da prisustvujemo, poput skauta drugih ekipa, razgovorima sa trenerima ili timske aktivnosti.
U kom segmentu u svojoj igri vidiš najveći napredak od dolaska u SAD?
-Odbrana 1 na 1 je nešto na čemu sam dosta radila i poboljšala se, brzina takođe, igra na postu i spolja, veštine generalno.
Studenti iz Srbije koji odu u SAD često ističu da je život na koledžu veoma brz i da se često „izgube“ na relaciji „škola – trening/utakmica“. Kakvo je tvoje iskustvo i savet za igračice koje su tek stigle ili će jednog dana doći na koledž?
-To je tačno, svaki dan je ovde isplaniran i nema toliko slobodnog vremena, pogotovo u sezoni. Sa svim treninzima i časovima moj dan počne obično oko 7 ujutru i završi se oko 7 popodne, gde i tada treba da radim na domaćem i učenju za sledeći dan. Dani za odmor treba da budu stvarno za odmor inače naše telo to ne bi izdržalo, svaki raspust ili praznik se trudim da provedem vreme van kampusa i radeći nešto van košarke i škole za razbribrigu mozga.
Kakva je atmosfera na utakmicama koje igrate?
-Atmosfera je slična kao kod nas, ima ljudi koji prate žensku košarku ali ne mnogo koliko mušku. Ovde je sve više kao šou, proglašenje prve petorke i svih video-snimaka na tajm-autima za publiku, i čir- lider tim.
Da li ti je bilo teško što si se tako mlada odselila tako daleko od kuće?
-Jeste, posebno ta prva godina, ali posle toga je sve lakše. Ja se i dalje čujem sa svojom porodicom svaki dan i najbiližim prijateljima jednom nedeljno, što puno znači jer se nikad ne osećam sama. Mislim da sam kao osoba i igrač dosta odrasla i ostamostalila sam se prilično rano. Spakovala sam kofere i došla u Ameriku sa 15 godina, ali ne mislim da je to bilo rano na način kako su me roditelji pripremili za tako nešto. Ako bih imala priliku ponovo bih uradila isto, jer svako treba da se osamostali u nekom periodu, ova prilika mi je samo donela dosta iskustva, prijateljstava, videla sam i upoznala dosta ljudi iz drugačijih kultura i delova sveta, i imala priliku da vidim ovu stranu sveta što je, opet, san većine.
Da li si imala dovoljno vremena da upoznaš Ameriku tokom putovanja sa ekipom?
-Da, svakako jedan od pluseva školovanja u inostranstvu. U srednjoj školi sam igrala dosta turnira u preko 15 drugih stejtova pored Floride, na koledžu je to malo manje zato što uglavnom igram protiv ekipa koje su u mom stejtu ili par okolnih. Svakako upoznala sam dosta ljudi i kod nekih prijatelja čak i bila u njihovim “kućama”, poput Puerto Rika, Dominikanske Republike, Bahama i ostalih putovanja koja su obično posle sezone, ove godine idem na Devičanska ostrva.
Radila si sa mnogim trenerima, čije i koje pouke posebno pamtiš?
-Svaki od trenera je doprineo deo za koji sam zahvalna. Nemam tačno pouka kojih se sećam, ali pamtim čemu me je svaki od njih naučio i pamtim njihova iskusta i priče. Za sada sam najviše naučila od trenera Wesley Arrocho, koji je bio moj trener u srednjoj školi 2 godine i koji mi je vratio ljubav prema igri posle nekoliko ne tako sjajnih godina u Srbiji, trener Christian Dalmau koji mi je pokazao koliko je rad na sebi važan psihički i fizički, i trener Riley Maye koji mi je pomogao dosta u igri 1 na 1.
Kako napreduje akademski deo?
-Ide odlično za sada, trenutno sam druga godina fakulteta i kao major sam izabrala cybersecurity, a kao minor bizniz i data science. Profesori me hvale i sviđa mi se kako imamo i praktični deo za većinu stvari.
S obzirom na obaveze i česta putovanja, koliko ti vremena ostaje za privatnost?
-U toku sezone i nema puno vremena za slobodno vreme, ali posle sezone ili pre nego što počnu treninzi imam dosta vremena i dosta vremena provodim sa društvom, u prirodi, izlazeći i u putovanjima.
Lična karta:
Ime i prezime: Teodora Ivanović
Datum i mesto rođenja: 09/06/2005 Zemun, Srbija
Visina: 188cm
Pozicija: 4 / power forward
Klubovi: “Pink” Šimanovci; “Srem Basket” Pećinci ; “Crvena Zvezda” Beograd ;
“Central Pointe Christian Academy” Kissimmee, FL ; “Mount St. Mary’s University”
Emmitsburg, MD
Fakultet/smer: Mount St. Mary’s University | major: cybersecurity, minors: business,
data science
- Korać akademija 011 u polufinalu prvenstva pionirki, Duga igra za peto
- Trojkom Natalije Radojević uz zvuk sirene MBA savladao Srem
- Partizan 1953 prvi polufinalista završnog turnira za pionirke
- Nikolina Milić debitovala za Toronto
- Državno prvenstvo za pionirke: Danas se igraju četvrtfinalne utakmice (Linkovi)
