Jovana i Nataša, sestre bliznakinje, zajednički jezik sa vršnjacima u novom okruženju našle su kroz košarku. I to onu uličnu, na najlepši mogući način koji deca mogu da prikažu, jednostavno sa željom da se samo igraju.
Jovani je slika uličnih košarkaških terena nekako i oblikovala svest za ono što je danas. U međuvremenu je demonstrirala raskošan talenat u košarci koju nazivamo običnom, ili klasičnom, da bi 2017. godine sa reprezentacijom Srbije u 3×3 ostvarila najveći rezultat – četvrtfinale na Evropskom prvenstvu.
Jovana Vukoje je danas menadžerka u FIBA 3×3 programu, sa veoma bitnom ulogom u razvoju ovog sporta, ali i generalno statusa žena u košarci.
U zvaničnoj biografiji piše da si „FIBA 3×3 Events manager“. Šta to u praksi znači, koja su tvoja zaduženja?
-U praksi to znači da je moj glavni fokus obezbeđivanje dovoljnog broja profesionalnih 3×3 turnira u svakoj sezoni. Tu spadaju prvenstveno FIBA 3×3 Women’s Series za žene, i Challenger-i za muškarce, a tu su i ostala reprezentativna takmičenja. Cilj je imati što više profesionalnih turnira godišnje, kako bi igračice i igrači imali više šansi za igranjem 3×3, a isto tako i osvajanjem novčanih nagrada i ranking poena, koji će pomoći njihovim reprezentacijama da se plasiraju na neko od reprezentativnih takmičenja. Sumirano, sa većim brojem 3×3 turnira, veći je nagradni fond, i veća mogućnost za igračice i igrače da se potencijalno opredele za 3×3 košarku i bave se njom profesionalno. Pored prodaje turnira, uključena sam u strateško razvijanje Women’s Series, profesionalnog takmičenja za žene, i ujedno najjačeg 3×3 takmičenja za žene na svetu, kako po kvalitetu ekipa, tako i po broju bodova koji svaki turnir nosi. Poslednje, ali ne i najmanje važno, sa Women’s Series sam uključena u radu na FIBA strateškom cilju “Women in Basketball”.
Da li si u svom poslu kao junakinja tvoje knjige „ona se ne zaustavlja, ne usporava, ne zaobilazi, ona ide tamo gde je rešila da stigne“?
-Pa da, definitvno bih rekla da je to jedna od mojih osobina. Od svega navedenog, rekla bih da sam naučila da zaobilazim određene prepreke, ne idem glavom kroz njih 🙂
Utisak je da 3×3 u ženskoj konkurenciji poslednjih godina dobija na zamahu širom sveta, pa i u Srbiji. Kakva su tvoja iskustva?
-Da, činjenica je da se 3×3 košarka generalno širi ogromnom brzinom, u obe konkurencije. 3×3 košarka je nova sportska disciplina, koja je uvrštena u Olimpijske igre samo pet godina nakon prvog profesionalnog turnira koji se organizovao u 2012. Potvrda brzog rasta je da smo jedini timski sport koji je dobio povećanu kvotu takmičara na predstojećim Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. Na Igrama u Parizu 2024 smo imali osam timova po kategoriji, a na narednim ćemo imati 12 u obe konkurencije. Što se tiče 3×3 u ženskoj konkurenciji u Srbiji, da, primećuje se pomak i interesovanje, ali u poređenju sa ostalim zemljama Evrope, to je još uvek na jako niskom nivou. Igranje domaćih turnira se ne uključuje u ranking poene za reprezentativna takmičenja, tako da bez učešća u Women’s Series, naša ženska reprezentacija praktično svake godine ima izuzetno male šanse za neki značajniji rezultat ili kvalifikacije na velika reprezentativna takmičenja.
Kolika je trenutna popularnost FIBA ženske serije 3×3? Koliko se ekipa takmiči i ko su najbolje ekipe?
-Popularnost je u konstantnom usponu, to potvrđuje i činjenica da je aktivnost na našim digitalnim platformama u 2025. godini porasla za 80% u odnosu na sezonu 2024 (90 miliona). U sezoni 2026 već imamo preko 40 timova koji će se takmičiti u Women’s Series, i očekujemo da se taj broj poveća do početka sezone. Ranking poeni iz ove i sledeće godine se sabiraju za ukupan ranking reprezentacija za Olimpijske igre 2028, pa je samim tim i inicijativa ostalih košarkaških saveza jaka i žele da učestvuju na što više WS turnira. Trenutno vodeće zemlje u ženskoj konkurenciji su Holandija, Nemačka, SAD, Kanada, Španija. Tu su takođe Kina, Francuska. Konkurencija je jaka, jer se u Women’s Series takmičenju takmiče iste ekipe koje učestvuju i na svim velikim reprezentativnim takmičenjima, kao što su Svetsko prvenstvo ili Olimpijske igre. Međutim, tu ima i “manjih” košarkaških zemalja, koje nisu košarkaške sile, kao što su Irska, Paragvaj, Azerbejdžan, Mongolija, koje pokazuju da reputacija “velike košarkaške zemlje” ne daje direktnu prednost kad se izađe na 3×3 teren.
Možemo li da zamislimo da se u skorijoj budućnosti jedan turnir iz serije održi u Srbiji?
-To je definitivno jedna od tekućih tema, već postoje neke naznake da bi u budućnosti mogli da dođemo do zainteresovanih promotera, koji bi doveli Women’s Series u Srbiju. To bi definitivno i meni dalo veliku satisfakciju, da vidim Women’s Series, projekat u kom sam bila od njegovog početka, učestvovala u njegovom oblikovanju i rastu – u mojoj zemlji.
Srbija je kod muškaraca godinama u svetskom vrhu u 3×3. Šta je potrebno uraditi, kako bi i dame stigle do tog nivoa?
-Potrebno je da KSS prepozna i usvoji razvoj 3×3 u ženskoj konkurenciji kao jedan od ciljeva za naredni olimpijski ciklus. Da priključi žensku ekipu Srbije Women’s Series sezoni, i napravi dugoročni plan. U Srbiji imamo najbolje stručnjake na svetu što se tiče igračkog i trenerskog kadra za 3×3, tako da bi ženska ekipa u 3×3, uz pravilan i smislen rad, u jako kratkom roku uspela da se pridruži ekipama sa samog vrha ovog takmičenja. Po poslednjim razgovorima koje smo imali sa KSS, rekla bih i nadam se, da će se u skorijoj budućnosti napraviti ti bitni koraci.
Bila si članica prve reprezentacije Srbije u 3×3 2017. godine. Šta posebno pamtiš iz tog perioda i koji su tvoji saveti mladim devojkama koje su na početku karijere u ovom sportu?
-Odlazak i učestvovanje na FIBA 3×3 turnirima je jedan zaista poseban osećaj. Pored fantastične atmosfere, gde se turniri, ma koliko bili takmičarski ozbiljni, uvek tretiraju kao festivali, sa ciljem da apsolutno sve strane učestvuju i uživaju u njima – od igrača, preko zaposlenih, do navijača. Jednostavno, javi vam se osećaj da ne želite da se taj turnir ikad završi. Meni je posebno lepa uspomena jer smo se sa tom ekipom kvalifikovale na Evropsko prvenstvo, i na Evropskom prvenstvu došle do četvrtfinala, i tu bile zaustavljene. To je bio groman rezultat za jednu ekipu koja je bila sasvim nova u tom momentu i niko nije računao na nas. Koliko primećujem, to je do danas najbolji rezultat ženske 3×3 reprezentacije Srbije, ali se iskreno nadam da će se i to promeniti u bliskoj budućnosti. Za sve devojke koje zanima da se probaju da igraju 3×3, savetujem da ne čekaju da ih neko pozove na turnir, ili da im pripremi tim i okolnosti, nego da proaktivno traže 3×3 aktivnosti, na teritoriji Srbije, ili u zemljama u okolini. Uvek ima lokalnih turnira i organizatora koji će ih sa zadovoljstvom ugostiti na svom turniru. Kultura 3×3 nije pasivna, dinamična je i prodorna, i to se definitivno reflektuje na sve aspekte, kako na terenu, tako i van njega.
Kada uporediš strast koju sada osećaš ka 3×3 u odnosu na onu kada si igrala klasičnu 5×5 košarku, gde vidiš sličnosti, a gde razlike?
-3×3 i košarka su izrazito komplementarne discipline, iako se čini da su različite. 3×3 je nešto slično brzopoteznom šahu, odluke se donose brzo, treneri su tokom utakmica “zabranjeni”, sve odluke donose igrači na terenu tokom utakmice. Samim tim što su samo tri igrača u timu, svaki igrač ima mnogo više odgovornosti, mora da bude svestran, nema određenu “ulogu” u timu koje se isključivo pridržava. Na sve to, igra 3na3 je osnova košarke, rekla bih da igrač koji ne razume koncept igre sa tri igrača, teško da može da igra 3×3, ali isto tako i klasičnu košarku. Tako da u tom aspektu, imamo mnogo primera u ženskoj i muškoj košarci, gde igrači posle odigranih par 3×3 sezona, završe u 5 na 5 reprezentacijama, i u najjačim klupskim ligama. Meni su obe discipline jako drage i uživam u njima, jer ima jedna stvar koja im je zajednička – nadigravanje. To je lepota i košarke i 3×3, to večito nadmudrivanje, igranje, jednostavno uživanje u svakom momentu na terenu.
Kako si se pronašla u svetu 3×3? Kako se čovek odluči da promeni interesovanje u životu?
-Moram reći da se ne osećam da sam promenila interesovanje, više se osećam kao da sam se vratila svom prvom interesovanju i prvoj ljubavi. Od kad sam bila mala, ja sam sve dane i noći provodila u školskom dvorištu igrajući basket. Kada sam kasnije krenula u profesionalne košarkaške vode, opet bih jedva čekala momenat da se sezona završi, kako bih se vratila nazad u Srbiju i igrala basket celo leto. Tako da, u onom momentu kada nas je tadašnja selektorka 3×3 reprezentacije Olivera Krivokapić okupila 2017. i rekla da idemo na FIBA 3×3 takmičenje, ja sam bila najsrećnija osoba na svetu. Taj osećaj sreće dok sam igrala kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, a posle i Evropsko prvenstvo – zbog toga sam joj izuzetno zahvalna. Zato sada, iako više ne igram, ali radim u sportu koji najviše volim, imam mogućnost da doprinesem daljem razvoju i njegovom širenju širom planete, osnovna emocija koja mi se javlja je zahvalnost i sreća što sam tu gde jesam.
S obzirom na obaveze i česta putovanja, koliko ti vremena ostaje za privatnost?
-Da, s obzirom da FIBA 3×3 nema regionalne kancelarije (kao npr. FIBA Europe), mi smo jedan tim koji je stacioniran u Švajcarskoj i raidmo sa celim svetom. Samim tim putujemo mnogo, na sve strane sveta. Ali, vremenom se savlada i takva dinamika, i sa dobrom logistikom ima uvek dovoljno vremena za balans između posla i privatnog života.
„Dama iz sokaka“, „Niko ne mora da zna“… Da li je strast ka pisanju i dalje tako velika kod tebe? Da li možemo očekivati izdanje još neke knjige?
-Mislim da su vremena pisanja prošla, sada vise uživam u čitanju knjiga. Mislim da će tako ostati do daljnjeg, ali opet, nikad se ne zna 😊
Da li redovno pratiš objave bliznakinje Nataše, poznatog lajf-kouča? Na šta si posebno ponosna kada je sestra u pitanju?
-Posebno sam ponosna na naš odnos koji je sve jači i čvršći, uprkos tome što živimo u različitim zemljama i obe imamo izrazito pune dnevne rasporede. Sada se viđamo češće nego kad smo obe živele u Beogradu pre nekih 15 godina 😊
