Ne rađaju se sve sportske priče pod reflektorima velikih dvorana. Neke nastaju tiše – na parketima manjih sredina, tamo gde se košarka igra iz čiste ljubavi, a klubovi opstaju zahvaljujući ljudima koji veruju i onda kada je najteže. Jednu takvu priču već godinama strpljivo gradi trener Dejan Šegrt, koji sa svojim timom u kžk ,,Topolčanka 1946“ iz Bačke Topole pokazuje da veličina jednog kluba ne zavisi uvek od titula ili budžeta. Ona se ponekad meri nečim mnogo važnijim – istrajnošću da se klub održi, verom da devojčice ostanu u sportu i upornošću da se košarka gradi čak i tamo gde uslovi nisu idealni. Jer u takvim sredinama pobede često nisu najglasnije, ali su možda najvrednije.
1. U maloj sredini svaki uspeh se vidi, ali i svaki poraz odjekne jače. Koliko je teško voditi klub i ostati miran pod tim pritiscima?
Ono što bih odmah da izdvojim je velika podrška uprave kluba koju imam i moram da naglasim da ni ove, a ni prethodnih sezona nisam imao pritisak od strane uprave za što boljim rezultatima .Smatram sebe svojim najvećim kritičarem i ispunjava me neki pozitivni lični i sportski pritisak za što boljim rezultatom. Mislim da ovaj trenerski posao sa sobom nosi blagi pritisak i ambiciju sa kojom se treba nositi.
2. Vaš tim možda ne igra pred punim tribinama regionalne scene, ali u svom rangu pobeđuje i traje. Da li je ponekad teže sačuvati kontinuitet nego osvojiti trofej?
Bačka Topola je košarkaški grad… Ne mogu a da ne pohvalim bačkotopolsku publiku i podršku koju imamo od naših sugrađana, kako na utakmicama mlađih kategorija, tako i na seniorskim, pogotovo što je negde i prepoznatljivo u košarkaškom svetu i ide uz ,,Topolčanku“.
Kao klub iz manjeg mesta a bogate tradicije, pokušavamo da deci pre svega prenesemo ljubav prema košarci, upoznamo ih sa istorijatom kluba a rezultati nakon posvećenog i predanog rada uvek dođu. Pogotovo nam je drago kada nakon svega dođemo u priliku da se borimo za neki trofej.
3. Koliko je izazovno motivisati devojčice i devojke da ostanu u sportu kada nemaju idealne uslove, veliku medijsku pažnju ili finansijsku sigurnost?
Mislim da je jako bitno od najmlađih uzrasnih kategorija pokušati deci usaditi ljubav prema sportu. Tu je naša trenerska uloga uz roditeljsko vaspitanje bitna da pokušamo decu da ne opteretimo velikim očekivanjima, pritiscima rezultata i sličnim, već da deci omogućimo da se kroz igru i što više pozitivne energije približe sportu koji izaberu. Poseban je akcenat na ženskom sportu i tu smatram da je jako bitno da se napravi lepa hemija i odnos u ekipi, međusoban dobar odnos među devojkama kao i poštovanja trenera. Dobra atmosfera je preduslov za jedan uspešan homogeni tim i kada je tim što ja volim da kažem „timčina“, rezultati ne mogu da izostanu. Na ovaj način ja pokušavam da motivišem devojke da ostanu u sportu i istraju do kraja.
Nadam se i velika mi je želja da se ženski sport još više u budućnosti podigne na veći nivo jer imamo talentovanu decu, i sigurno da je jako bitno kroz školski sport da ih vaspitamo da izaberu sportska igrališta pre telefona, društvenih mreža i ostalog.
4. Da li se u malim sredinama trener često bori i sa predrasudama, posebno kada je u pitanju ženska košarka?
Iskreno, nakon mnogo godina provedenih u muškom klubu što kao igrač, kasnije i kao trener, pa i nakon boravka u Kini i rada sa dečacima usledio je poziv u ženski klub. Sećam se da mi je baš dosta trenera i ljudi iz raznih sportova osporavalo moj izbor za ženski klub što mi je tada bilo čudno… Sada nakon šest godina u ženskom klubu mogu da nađem razliku, ali opet smatram da je ispravan i posvećen rad kao i korektan i iskren odnos sa igračem nešto što je u suštini košarka generalno, bila ona muška ili ženska, i tu ne pravim veliku razliku. Sigurno da ima stvari koje su kod devojaka bolje i efikasnije u odnosu na momke, ali i obrnuto… Razlika je možda najveća u psihologiji i zasnivanju zdravog odnosa na relaciji igrač – trener, koja je u mom slučaju meni jako bitna za funkcionisanje.
5. Kada govorimo o talentima poput Ene Radovanović, koliko je važno pokazati da i iz male sredine može da izraste buduća velika priča?
Imam sreću da u klubu imamo dosta talentovane dece, isto tako da sam i na raznoraznim kampovima radio sa talentovanom decom… Većina, ako ne i svi, potiču iz nekih ,,malih“ klubova ili ,,manjih“sredina… Takav je slučaj i sa Enom Radovanović koja je došla iz manje sredine… Ona je pre svega dobro dete, posvećena je, odličan đak, voli košarku i talentovana je, što je generalno i preduslov za uspešno bavljenje sportom za svako dete. Ovim putem treba da idu sva talentovana deca.
Moja je sreća što trenutno imam privilegiju da u klubu radim sa sjajnim, posvećenim i talentovanim devojkama uz koje ništa nije teško i nema prepreka.
6. Da li je veći izazov razviti talenat ili sačuvati glad i skromnost kada talenat počne da dobija pažnju iz većih sredina?
Jako je bitno naći balans… Raditi svakodnevno na sebi, a opet biti strpljiv i izabrati pravu priliku za odlazak i dalji napredak… Mišljenja sam da dosta dece i roditelja žure sa odlascima u veće gradove i klubove bez da sebe igrački i ljudski formiraju u svojim matičnim klubovima kroz uloge i zadatke koje dobijaju, kao i sticanje prekopotrebnog iskustva kroz broj utakmica u mlađim kategorijama, kasnije i seniorskim takmičenjima… Smatram da sve dođe na svoje i da za sve ima vremena ako ideš nekim ispravnim putem i razmišljanjem.
7. Koliko puta ste pomislili da je lakše odustati nego nastaviti borbu sa administracijom, budžetom i svakodnevnim izazovima?
Trenerski posao sa sobom nosi dosta pritiska,stresa,prepreka…naravno i lepih stvari (zato je i najlepši posao)… Kao tvrdoglavi bik 🙂 gledam da sebe stalno inspirišem svakim novim treningom i utakmicom, i da glad za pobedom nikad ne izostane, pa samim tim tu i nema onda puno prostora za odustajanjem. Volim da se nadmećem i takmičim, ne volim da gubim ali uvek poštujem protivnika i to pokušavam da prenosim na decu koju treniram.
8. Šta je ono što Vas lično drži u toj borbi, kada nema velikih nagrada, ali ima mnogo odgovornosti?
Jednostavno je… Daj svoj maksimum uvek u svakom momentu i nemaš kasnije za čim da žališ… Kada se na to nadovežu posvećena deca i porodični odnos koji imamo u klubu, sve ide svojim tokom i uspeh kad – tad mora doći… To je ono što me motiviše!
9. Kako učite igračice da veruju u sebe čak i kada spolja stižu poruke da dolaze iz „male sredine“?
Jako je bitno da svako zna odakle je ponikao i došao, i da to uvek sa ponosom ističe… Pritisak je sastavni deo ovog našeg najlepšeg sporta i ko ne može da se nosi sa tim nije za to… Takođe, vera u ono što radiš, posvećenost uz korekcije i dodatni rad van treninga pomaže u nekom sazrevanju da naučiš da se nošis sa svim pritiscima i protivnicima… Jednostavno je, ,,daj max i nemaš za čim da žališ“…
10. Da li mislite da se u manjim sredinama rađa jači karakter upravo zato što ništa ne dolazi tako lako?
Sportski inat je često prisutan u ovom trenerskom poslu, a ja pokušavam da ga probudim i da uvek bude prisutan i u mom timu (pogotovo kada ne ide sve po planu)… Sportski inat i ,,bezobrazluk“ je nešto što ide uz svakog uspešnog sportistu i sigurno da se tako stvara jači karakter.
11. Kada neka igračica odluči da ostane u klubu i ne ode odmah u veći sistem, da li to doživljavate kao znak poverenja ili osećaj sigurnosti još jednu sezonu?
Kada dođe do potencijalnog odlaska uvek je bitno dobro se posavetovati i razmisliti o narednim koracima. Donošenje zajedničke odluke (klub, trener, igrač i roditelji) je najzdraviji način odluke. Ostanak ukoliko je dobar za obe strane je znak obostranog poverenja i sigurnosti za dalje, dok i odlazak ako je vreme za to predstavlja neki novi korak napred i satisfakciju za igrača, ali i klub i trenera iz kog igrač odlazi.
Bitno je prepoznati pravi trenutak i doneti pravu i pametnu odluku.
12. Kada jednog dana neka od njih uspe na velikoj sceni, da li ćete smatrati da je najveća pobeda bila upravo to što ste ih naučili da veruju u sebe, čak i kada niko drugi nije?
Mislim da je za svakog trenera najveća nagrada kada igrača izvede na pravi košarkaški i životni put. U mom slučaju se zalažem da u ulozi trenera budem pre svega iskren prijatelj, pa tek trener i smatram da je upravo obostrano poštovanje igrač – trener nešto što i jeste draž trenerskog posla i najveća pobeda za jednog trenera!
Najvećim pobedama i nagradama smatram veliki broj prijateljstava sa sadašnjim a i bivšim igračicama.
Zahvalnost na intervju-u, velika mi je čast što sam dobio priliku da se predstavim u Vašoj novoj rubrici na omiljenom i jedinom ženskom košarkaškom portalu u Srbiji.
Nastavite da radite kao i do sada na najbolji mogući način, da pratite košarku i pomažete u popularizaciji sporta.
Foto: Privatna arhiva
Možda se rezultati ponekad mere pobedama i porazima, možda se statistika pamti po brojkama, ali u sportu postoje i neke druge pobede – one koje nastaju kada trener uspe da sačuva klub, okupi generacije devojčica oko iste lopte i nauči ih da veruju u sebe bez obzira na to odakle dolaze. U takvim pričama je rezultat samo deo šire slike, dok iznad svakog semafora stoje ljudi koji ovaj sport čine većim od rezultata.
Ovo su priče iznad semafora, tamo gde počinje prava vrednost sporta. Jer iznad semafora ostaje ono najvažnije – srce.
