Dovoljno je samo reći Nataša Bučevac. Košarkašica i trener Zlatara, bivša košarkaška kao i 3×3 reprezentativka. O svom današnjem statusu u klubu iz Nove Varoši, budućnosti, razgovarali smo upravo sa njom, Natašom Bučevac.
Razgovor je vodila Jelena Prvulović.
Koliko devojčica trenutno trenira u ŽKU Zlatar?
Trenutno oko 50 devojčica nosi dres ŽKU Zlatar ali za mene nisu to samo brojke. To su osmesi posle treninga, umorne noge, sjaj u očima kada nešto prvi put uspe. Svaka od njih me podseti zašto sam ostala u košarci i zašto verujem u ovaj klub.
Kakva je vizija kluba za naredne godine i decenije, ako se uopšte i može planirati toliko dugo?
Teško je planirati decenijama unapred, posebno u uslovima u kojima funkcionišu manji klubovi ali vizija je jasna – stabilan klub koji pre svega stvara igračice. Svesni smo da je dugoročno planiranje izazovno, pogotovo u malim sredinama kao što je naša, gde se iz godine u godinu suočavamo sa sve manjim brojem dece koja se rađaju i ulaze u sport. Iako se suočavamo sa objektivnim poteškoćama, upravo nas one obavezuju da budemo još posvećeniji, kreativniji i istrajniji da klub opstane i ima svoju ulogu u godinama koje dolaze.
Kako se klub bori sa objektivnim problemima na koje nailazi u funkcionisanju i kakav je odnos lokalnih vlasti prema ŽKU Zlatar?
Podrška postoji, ali nije dovoljna. Ženski klubovi su i dalje u drugom planu u odnosu na muške klubove koji imaju deleko veće budžete. Ekipa smo koja u Novoj Varoši jedina igra nacionalni rang i ubedljivo najviše troškova imamo za organizaciju takmičenja. Svakako nije lako, često i naporno i nekad se zapitaš ima li smisla. Ali onda vidiš decu na treningu i znaš da moraš dalje. Klub živi zahvaljujući ljudima koji ne odustaju, koji ulažu sebe a ne samo vreme. Nadam se da će lokalne vlasti konačno prepoznati šta radimo za ovaj grad i da ćemo biti barem jednako tretirani kao muški klubovi a ne potcenjivački.
Ubedljiv si MVP Druge lige, gotovo svako kolo najkorisnija. Takođe, među najboljima su uglavnom igračice velikog iskustva. Šta nam to govori o kvalitetu lige?
Brojke mi ne znače ništa jer ja završavam svoju igračku karijeru. Ali pomalo je čudno, neprirodno i tužno da sam sa 40 godina gotovo svako kolo MVP. I ne samo to u svim statističkim parametrima vodeće su iskusne igračice. Moram da kažem da u tome leži i ozbiljan problem naše košarke. Druga liga je baš tu da izbaci mlade nade, da uz malo ozbiljniju konkurenciju izađu u prvi plan i otvore vrata 1.ŽLS.
Pratiš li pomnije takmičenje u Prvoj ligi? Kakva su ti zapažanja?
Pratim prvu ligu u kojoj Zvezda igra za klasu iznad ostalih ekipa. To je ekipa koja je projektovana da igra evropska takmičenja. Pošto je to bila neuspešna epizoda mislim da talentovane domaće igračice mogu da predstavljaju Zvezdu na vrhunskom nivou u 1.ŽLS. Liga bi bila zanimljivija. I druge ekipe imaju jednu , dve strankinje koje uglavnom igraju na poziciji pleja. Kao posledica toga mi kao nacija koji smo uvek imali vrhunske plejmejkere gubimo igrače na poziciji 1 u reprezentaciji, kako u ženskoj tako i u muškoj selekciji.
Radiš i kao prosvetni radnik i kao trener. Kada je metodologija rada u pitanju, u čemu vidiš sličnosti, a u čemu razlike?
U oba posla radim sa decom i to je najveća odgovornost. Najveća sličnost je da ne postoji prečica do znanja i napretka. Disciplina, doslednost i jasna komunikacija ključni su pojmovi u oba poziva. Razlika je u tome jer se u školi srećeš sa decom koja nisu zainteresovana za sadržaje koji im se nude za razliku od sporta gde im je to zona interesa. Ali suština je ista : učiti dete da misli, radi i veruje u sebe.
Kada spojimo prosvetu i sport, na šta deca u tom smislu moraju posebno da obrate pažnju?
Na balans. Obrazovanje mora biti temelj, a sport velika škola života. Deca mora da shvate da disciplina, rad i odgovornost važe svuda i na terenu i u školi. Jedno ne isključuje drugo, naprotiv, mogu se savršeno dopunjavati.
Da li su deca danas bliža tome da „gule kolena“, kao tvoja generacija kada si odrastala, ili su ipak razmažena?
Vremena su se promenila. Nekada put do profesionalnih voda bio je zabilazan i dugačak ali bilo je to neko drugačije, srećnije vreme. Bili smo tu, živeli u trenutku, igrali iz ljubavi, strasti i činili sve da naš tim pobedi. Sada su se metode vaspitanja promenile, deca dobiju odmah sve što požele. Možda zvuči grubo, ali današnja deca su razmaženija, samim tim sklonija nedostatku motivacije i lakšem odustajanju.
Kako decu naučiti da budu borci u karijeri, i uopšte u životu?
Tako što im ne sklanjamo prepreke sa puta. Decu ne učimo borbi pričom , već ličnim primerom. Treba ih naučiti da poraz nije kraj sveta, već lekcija, i da se uspeh ne podrazumeva. Radne navike, istrajnost i odgovornost se ne razvijaju preko noći, već svakodnevnim malim koracima. Važno je i da znaju da nije sramota pasti, već odustati.
Da li je uloga novca danas kod dece bitnija nego ranije?
Nažalost jeste. Deca su danas ranije izložena pričama o novcu, slavi i „lakom uspehu“. To samo po sebi nije loše , ali postaje problem kad se izgubi svest o putu do toga. Zato stalno ponavljam da novac može biti posledica rada. Ako juriš samo novac, brzo se izgubiš. Ako juriš smisao , novac dođe ili ne , ali ti ostaješ svoj.
Koji su poslednji saveti koje kao trener daješ igračicama pred start?
Da budu hrabre i veruju u sebe. Greška je dozvoljena ali kukavičluk nije. Ako izađeš na teren sa strahom, već si izgubio. Ako izađeš srcem , neminovno je da ćeš doprineti pozitivnom rezultatu.
Šta je ono što se ne uči na treninzima, a mogli biste da podelite sa mladima iz sveta košarke?
Ne uči se kako da se nosiš sa nepravdom, klupom, povredama, razočarenjima. To su stari koje dolaze same i koje najviše oblikuju karakter. Mladima bih poručila da košarka neće uvek biti fer, ali život još manje i baš zato je važno ostati svoj i raditi pošteno.
Uzor si mlađim igračicama u sportskom i obrazovno-vaspitnom smislu. Kako puniš svoju energiju, kako bi odgovorila na sve zahteve drugih?
Iskreno, nekad se izduvam kao balon. Ali iskrenost dece i njihova energija uvek mi daju dodatni impuls. Neke male pobede i ljudi koji veruju u mene čak i kada ja posumnjam. Naučila sam i da sebi dam odmor i častim sebe nekim putovanjem. Leto je doba kad su baterije na maksimumu. Baš zahvaljujući košarci stekla sam prijatelje za ceo život( Jocu, Lanu, Jecu, Maju…)sa kojima je uvek neka nova akcija, neprocenjivo.
Bližiš se kraju igračkog dela karijere. Koliko je jaka u tebi „trenerska“ vatra? S obzirom na posao u prosveti, da li vidiš možda sebe negde dalje u trenerskoj karijeri?
U trenerskim vodama sam evo skoro deceniju. Jao, pa taj jubilej se mora obeležiti. Ako me bude držala trenerska vatra kao i igračka nema sumnje biće to živopisna trenerska karijera.🙂
U najmanje dva navrata si pozivana u reprezentaciju, ali je poseban kuriozitet da si 2022. godine pozvana kao članica Druge lige. Da li si očekivala taj poziv?
Nisam, iskreno nisam. Poziv je bio čista potvrda da se rad uvek vidi. Možda ne odmah , možda ne onako kako očekuješ ali se vidi. Jeste bio presedan da za reprezentaciju bude pozvana igračica iz 2.ŽLS ali to je ujedno i pouka za mlade da kvalitet nema ligu. Ostaje žal što u godinama (pre 10-15 godina) kada sam igrala najbolju košarku nisam dobila šansu u reprezentaciji.
Da li pomnije pratiš rad reprezentacije? Koga bi posebno izdvojila od mlađih devojaka pred kojima je breme da nose igru nacionalnog tima u narednom periodu?
Pratim sa velikim poštovanjem. Jovana Nogić kao neko ko će iskustvom da predvodi mladu talentovanu generaciju ( Jovanu Popović, Nevenu Vučković, Martu i Jelenu Mitrović…)Jesu talentovane ali to im je samo ulaznica. Ono što će ih zadržati u reprezentaciji jesu rad, disciplina i mentalna snaga, jer reprezentativni dres se ne nosi zbog imena nego odgovornosti.
Sarađivala si sa sadašnjim selektorom Milošem Pavlovićem. Po čemu pamtiš tu saradnju?
Pre svega mislim da je Miloš jako dobar izbor za selektora reprezentacije. Potpuno zasluženo. Sa njim sam sarađivala u Koraću. I pamtim ga pre svega po međusobnom poverenju i iskrenom odnosu. Uvek je imao jasnu ideju šta želi a sa druge strane uvek spreman da sasluša igrače. Bio je kao trener vrlo zahtevan, ali pravedan. Sve je to uticalo da napredujemo ne samo kao igrači nego i kao ljudi. Kruna svega toga jeste i osvojena titula prvaka Srbije u sezoni 2015/16.
Jedno vreme si igrala 3×3 basket, nastupala i za reprezentaciju na istorijskom Evropskom prvenstvu. Kakvo ti je iskustvo u ovoj vrsti košarke?
3×3 basket je potpuno drugačije ali izuzetno zanimljivo iskustvo. Igra je brža, intenzivnija i zahteva konstantnu koncentraciju i donošenje brzih odluka. Na tom Evropskom prvenstvu 2016.godine u Bukureštu Srbija je imala prvi nastup u ženskoj konkurenciji. Drago mi je da sam deo te istorije. To je za mene ponos i posebna uspomena koju ću zauvek nositi sa sobom.
Šta za tebe predstavlja priznanje UKTS koje si dobila minulog leta?
Tu nagradu doživljavam kao potvrdu dugogodišnjeg rada, truda i odricanja ali i kao dodatni podstrek da nastavim da se razvijam i doprinosim košarci na više nivoa.
Upisano je i da si jednom postigla više nego redak kvadripl-dabl. Kojih pojedinosti se sećaš sa te utakmice?
Najiskrenije u tom trenutku nisam razmišljala o statistici. Bila sam potpuno fokusirana na svaku loptu u igri i na ekipu. Tek posle utakmice sam shvatila šta sam uradila. Najviše pamtim osećaj lakoće i činjenice da je sve dolazilo prirodno kroz timsku igru. I ove sezone za malo da postignem sličan rezultat, na utakmici sa Srbobranom , falile su samo dve ukradene lopte.
Pored tri uloge koje obavljaš, koliko ti ostane vremena za porodicu i prijatelje?
Ne onoliko koliko bih volela, ali trudim se da svaki slobodan trenutak provedem sa prijateljima i porodicom. Oni su mi velika podrška i oslonac i bez obzira na obaveze oni su moj prioritet. Velika je prednost kad živite u malim sredinama onda možete da stignete sve, ne gubite uzaludno sate u prevozu. Dobra organizacija je ključ.
Šta neko ko dolazi u Novu Varoš i Prijepolje, obavezno mora da obiđe od prirodnih i istorijskih znamenitosti?
Ko voli da uživa u prirodi za njega je Zlatar pun pogodak. Tu su nezaobilazni meandri Uvca i mnogi vidikovci. U okolini Prijepolja obavezno da se poseti manastir Mileševa kao i velelepne vodopade Sopotnice.
Poruka za kraj:
Na kraju, moram reći da smo klub koji ima sjajnu podršku sa tribina. Pravo je zadovoljstvo igrati pred takvom publikom. Na tome mogu da nam pozavide mnoge prvoligaške ekipe. Čak i na pojedinim gostujućim terenima naprave domaćinsku atmosferu i budu nam vetar u leđa. Ali ne mogu da se otmem utisku da kao po nekoj direktivi „više sile“ umešaju prste i seku nam krila kada pokušamo da poletimo. Ipak mi smo kao feniks koji se uvek diže iz pepela sa još većom željom da leti. Zašto i kome smetamo, ne znam. Mislim da ukoliko želimo dobro ženskoj košarci moramo podržati manje sredine, ne može se igrati samo u beogradskom pašaluku.
- Utakmicama u Užicu i Sevojnu nastavlja se 17. kolo kadetske lige (Linkovi za praćenje)
- INTERVJU – DEJAN ŠEGRT: Ovim putem treba da idu sva talentovana deca
- Novosadska ŽKA ubedljiva na gostovanju Korać Akademiji 011
- Selektor Miloš Pavlović objavio spisak košarkašica za utakmice protiv Islanda i Portugalije
- Fajnal-for WABA lige u Podgorici
