Na terenima Beogradskog Tenis kluba na Tašu igrala se košarka i za vreme okupacije. Pre rata Sokolska i srednjoškolska prvenstva igrala su se na stadionu Jugoslavije na Topčiderskom brdu /stadion C. Zvezde/ ili na terenima Sokolskog društva Matica u Deligradskoj ulici/stari DIF/.
Ali kada je počeo rat, kako mi je pričao Srđa Kalember, proslavljeni reprezentativac Jugoslavije, roditelji više nisu bili spremni da puštaju decu da se bave košarkom na dalekoj periferiji Beograda. Rešenje su našli sa doktorom Svetislavom Vulovićem, predsednikom Beogradskog tenis kluba, koji je, da se podsetimo, kao srednjoškolac bio aktivni učesnik prve prezentacije košarke u Beogradu od strane Vilijama Wailanda 1923. godine, posle koje je sa svojim drugom Svetislavom Rančićem preveo prva pravila za košarku koja su objavljena na srpskom jeziku 1924.godine.
Šampionat u Beogradu mogao je da bude najbrojniji do tada, da u poslednjem času nisu odustale reprezentacije Libana !!!, Holandije i Belgije pa se broj učesnika sveo na 11.
Ali krenimo redom…
Istorija Evropskih šampionata za žene
Prvi šampionat održan je 1938. godine u Rimu uz učešće pet reprezentacija. Moglo bi se reći da je to bilo promotivno takmičenje ženske košarke, a poredak je bio Italija, Litvanija, Poljska, Francuska i Švajcarska.
Sledeće prvenstvo odigrano je nakon 12 godina, 1950. u Budimpešti uz učešće 12 ekipa. Prva tri mesta zauzele su ekipe iz Istočnog bloka SSSR, Mađarska i Čehoslovačka. Isti poredak, uz isti broj učesnika, bio je i 1952. godine na trećem Evropskom šampionatu u košarci za žene koji je održan u Moskvi.
Pripreme za takmičenje
Uopšte, prvenstvo u Beogradu bilo je neobično po mnogo čemu. Ovo je bilo prvo Evropsko prvenstvo u bilo kom sportu koje je organizovano u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Drugo, što, po rečima Nebojše Popovića, ovo takmičenje nijedna zemlja nije htela da organizuje pa je Generalni sekretar FIBA, Vilijam Džons preko svojih “prijateljskih veza” u minut do 12, nepuna dva meseca pre početka šampionata ponudio organizaciju takmičenja Košarkaškom savezu Jugoslavije.
Kad kažemo “prijateljskih veza”, prevashodno mislimo na njegovo već četvorogodišnje poznanstvo sa “pionirima” naše košarke Borislavom Stankovićem i Nebojšom Popovićem koje je započeto na prvom Svetskom prvenstvu za košarkaše u Argentini 1950. godine na kome je učestvovala i Jugoslovenska reprezentacija.
Suočeni sa mnogo organizacionih problema kao što su: Stadion za utakmice, smeštajni kapaciteti, ishrana učesnika i pre svega finansijska podrška, čelnici KSJ ipak su doneli odluku 23. aprila / mesec i po dana pre početka/, zahvaljujući novčanoj pomoći Saveza sportova Jugoslavije i nekih trgovinskih preduzeća, da se prihvataju organizacije, i o tome su obavestili FIBU kratkim telegramom “organizacija prihvaćena” i poslali pozivnice košarkaškim federacijama da uzmu učešće na ovom šampionatu sa koga su najbolje plasirane reprezentacije /njih četiri/ trebale da obezbede učešće na Svetskom prvenstvu u Riju.
Poznavajući lično većinu ljudi koji su radili u košarci tog vremena uopšte ne sumnjam da je u KSJ zavladalo “opsadno stanje”, i da su se svi uključili da daju svoj doprinos počev od Predsednika Danila Kneževića, preko Sonje Mladenović, Nebojše Popovića, Bore Stankovića, Miodraga Stefanovića, Milorada Sokolovića, Brace Alagića. Svi osim predsednika, bili su “nucleus” beogradske i jugoslovenske košarke stvoren za vreme okupacije u Beogradu. Oformljen je Organizacioni komitet, svako od navedenih dobio je svoj delokrug rada. Predsednik OK bio je Knežević, potpredsednik Bora Jovanović /predsednik KSS i direktor Difa/, uz Stevicu Čolovića još dvojica “pionira” naše košarke, nešto starijih.
Stanković, Popović a posebno Miodrag Stefanović koji je video organizacije EP47 /reprezentativac/, SP 50 /sudija/, EP 51 /selektor Austrije/, Olimpijade 1952 /sudija/, sabrali su svoja iskustva sa takmičenja na kojima su bili učesnici.
Oni su tačno znali šta je sve potrebno da organizaciono ovo takmičenje bude uspešno. Bili su mladi i ambiciozni. Za Nebojšu /31 godina/, Boru /29 godina/ i Miju /32 godine/ bila je ovo Velika Matura za nastavak rada u košarci posle završenih igračkih karijera.
Posebna priča bila je sastaviti reprezentaciju, sprovesti pripreme i takmičiti se prvi put na Evropskom prvenstvu.
Selektor Miodrag Stefanović pozvao je na priprema 22 igračice, mesec dana pre početka šampionata. Većinu reprezentacije činile su igračice Crvene zvezde uz nekoliko igračica iz drugih klubova /Zoković – Split, Horvat – Proleter, Gostović – Partizan/.
Pod imenom Crvene zvezde reprezentacija je otišla na gostovanje prvo na turnir u Marsej, a potom i u Beč, verovatno zahvaljujući Miodragu Stefanoviću koji je imao dobre kontakte u Austriji jer je dve godine /1951-1952/ bio instruktor u košarkaškom savezu Austrije i selektor muške reprezentacije na Evropskom prvenstvu 1951. godine u Parizu.
Pripreme reprezentacije su nastavljene na fudbalskom stadionu Partizana, gde su igračice bile i smeštene neposredno do prelaska u Pionirski grad u Košutnjaku. Pošto nisu imale adekvatnog ženskog protivnika, naše košarkašice igrale su protiv muških ekipa. Posle pobede nad muškim podmlatkom Crvene zvezde, selektor Mija Stefanović bio je zadovoljan: “Nalaze se u odličnoj kondiciji i formi. Na svakoj utakmici postignu 60 do 70 koševa.”
Mediji
Uopšte uzevši, mediji su sjajno pokrivali predstojeći događaj, verovatno zahvaljujući bivšim košarkašima Miloradu Sokoloviću /Sport/ i Nebojši Popoviću /Radio Beograd/. Svakodnevno su izlazili tekstovi /Politika, Sport, Zagrebački Narodni sport/, a održavane su i “usmene novine” na Kolarcu koje je vodio već pomenuti Nebojša Popović, koji je ispred Organizacionog komiteta bio i zadužen za informisanje. Usmene novine su bile preteča Pres konferencija, program uživo na radio Beogradu vodio je Nebojša Popović.
U planu je bilo da se tri – četiri utakmice sa šampionata, verovatno kada igra Jugoslavija, prenose preko radio Beograda. Za mlađe čitaoce opaska – Radio Beograd je mogao da se čuje u čitavoj Jugoslaviji, a i šire.
Neposredno pred šampionat iz štampe tako saznajemo sledeće: Direkcija jugoslovenskih železnica dala je besplatan prevoz svim reprezentacijama od granice do Beograda, Direkcija pošte postaviće govornice na Tašmajdanu /za novinare/ i telefone u svakom paviljonu u Sportskom selu u Košutnjaku kako bi igračice mogle da se jave svojima, a novinari ne moraju da trče do pošte u gradu kako bi poslali izveštaj svojim redakcijama. Hranu za gostujuće ekipe spravljaće najbolji beogradski kuvari. Doručak, ručak i užinu dobijaće u Košutnjaku, a zajednička večera biće organizovana svakog dana u uglednom restoranu “Jadran”.
Fudbalski timovi BSK, Partizan, Crvena zvezda i zagrebački Dinamo svaki na svoj način pomogli su Organizacionom komitetu, a o pomoći razmišlja i Futbalski savez Jugoslavije. /Futbalski nije greška, tako je bilo ispravno po važećem pravopisu!/.
Pre početka prvenstva imali smo u štampi izveštaje od naših dopisnika iz inostranstva, gde je sportska javnost informisana o pripremama budućih učesnika. Zatim, dok je šampionat bio u toku, imali smo intervjue sa Džonsom i Bisnelom kao i sa košarkašicama drugih reprezentacija koje su učestvovale na prvenstvu. Sve ovo bilo je u svrhu animiranja sportske javnosti pred početak takmičenja tako da je interesovanje publike za prvenstvo bilo ogromno.
Sedam dana pred početak šampionata košarkašice su imale posetu novinara u vreme dnevnog odmora.
Izdvajamo izjavu selektora M. Stefanovića:
“Režim je internatski, ustajemo u pola devet, doručkujemo i idemo na trening koji traje dva sata. Vežbamo kondiciju, pojedinačnu tehniku, uvežbavamo razne taktičke varijante, a onda odlaze pod tuš, na ručak, pa na odmor. Svako se odmara na svoj način, neke čitaju, neke pišu pisma, razgovaraju, pletu. Popodnevni trening je uvek različit, danas ćemo pucati i igrati na dva koša. Posle treninga, tuš, večera, pa na spavanje.”
Trener Strahinja Alagić je posebno bio ponosan na sobu br. 5.
Kada su novinari ušli u sobu, pet pari očiju podiglo je pogled sa knjiga i uprlo ga prema nama: “Ovo su naše učenice, Anđa Marković je u petom /prvi srednje/ razredu, Emilija Radulović u šestom , Biljana Nešić u sedmom, a Baraga i Branka Gostović na maturi /četvrti razred srednje/. Svi imaju istu želju, da polože ispite, završe razrede i obuku državni dres.”
Dva dana pre početka, 02. juna iz beogradskog lista Sport saznajemo:
“Na stadionu Tašmajdan vrše se poslednje priprema. Teren je izdržao probu pred susret odbojkaških reprezentacija Jugoslavije i Turske. Posle velike provale oblaka, teren je za nepuna dva sata doveden u ispravno stanje. Staklene table su krenule vozom iz Milana i očekuje se da svakog časa stignu u Beograd. Tako će i gledaoci iza koševa moći nesmetano da prate utakmice. Preko puta glavne tribine postavljene su još jedne pokretne tribine”.
Čika Brka, /Vojin Vukosavljević/, domaćin Zvezdinih terena na Malom Kalemegdanu, za ovo takmičenje vratio se na terene Tašmajdana, gde je tokom okupacije i ispekao zanat održavanja terena. Imao je jedan trik kako se brzo suši teren, natopljen kišom koja je tog juna danonoćno padala u Beogradu. Bare sa vodom koje su se stvarale na terenu polivao je benzinom i isti palio. Toplota koja se stvarala činila je da teren veoma brzo na mestima gde je vode bilo najviše postane suv. Kada se ovo dešavalo pre utakmica koje su se igrale pod reflektorima, bio je to pravi spektakl.
Još jedan trik vezan je za legendarnog Čika Brku. Beogradom je kružila priča da je fantastično znao da “slobodnom rukom” iscrta krečom krugove na košarkaškom terenu. Kvaka je bila u tome što je vispreni Brka dok nije bilo publike na tribinama te krugove pomoću eksera i kanapa iscrtavao tako da je samo on mogao da ih vidi. Kada dođe trenutak predstava crtanja krugova “slobodnom rukom” mogla je da počne. /zabeleženo iz razgovora sa Srđom Kalemberom/.
