Teška povreda odvojila je ovu sjajnu košarkašicu od terena. Vratila se u svoj matični klub, Novosadsku žensku košarkašku akademiju, i trenutno je, iza Jovane Popović, druga najkorisnija igračica u Prvoj ligi.
Svi sportisti kažu da je oporavak posle teške povrede teži psihički nego fizički. O periodu oporavka i povratku na teren, Jelena je pričala za naš portal.
Kakav je bio osećaj vratiti se na teren?
-Vratiti se na teren posle više od dve godine je bio miks svih mogućih emocija. Svakako da sam osetila veliku sreću, zahvalnost i uzbuđenost jer je to bio moj cilj kroz ceo oporavak, ali bih slagala ako bih rekla da ti osećaji nisu bili pomešani sa nekom dozom straha i sumnje da li će to sve proći kako sam zamišljala.
Na koji si se način fizički i mentalno pripremala za povratak?
-Bilo je tu svega. Prvobitno mnogo rada, truda i sati provedenih u teretani da bih osposobila svoje telo da ponovo izdrži sve te napore. Drugo, mnogo razgovora kako sa porodicom tako i sa profesionalcima koji se bave tom mentalnom stranom sportista. Rad u teretani mi je dao samopouzdanja u moje telo, pre svega kolena. Dok sam razgovorom uspela da razbijem sve nesigurnosti i sumnje koje su nekako i očekivane posle tolike pauze. I za kraj naravno, podrška svih ljudi oko mene koji su me gurali kroz ceo ovaj dugotrajan i mukotrpan proces, i bez kojih bi sve to mnogo teže išlo.
Više od dve godine si prolazila kroz neprijatan period oporavka. Šta ti je bilo najteže, a šta te je podizalo da ostaneš jaka?
-Najveću snagu i gorivo da nastavim dalje su mi davali članovi moje porodice, trener sa kojim sam radila ceo oporavak i moji bliski prijatelji. Ovom prilikom bih im se zahvalila što su bili uz mene i što nisu odustali od mene onda kad sam vrlo verovatno bila teška za podneti. Takođe, cilj koji sam u startu zacrtala, moja tvrdoglavost i upornost su me držali motivisanom i svakodnevno podsećali da odustajanje posle tolikog truda i rada nije opcija. Najteži deo oporavka, što može potvrditi svaka osoba koja je nekad bila u takvoj situaciji je da je oporavak pun uspona i padova. Nikada nije ravna uspravna linija. Jedan dan napreduješ i odeš tri koraka unapred a već sledeći dan se možeš vratiti dva unazad. Bas zbog toga je ta mentalna snaga koju smo prethodno pominjali ta koja pravi razliku i separatiše one koji uspešno završe oporavak i one koji nažalost ne uspeju.
Da li je bilo perioda kada si sumnjala u svoje snove da se vratiš na teren, i kako si uspela da pobediš krizu?
-Svakako da da. Mislim da je to donekle normalno i oćekivano jer je period od dve i po godine stvarno dugačak. Uglavnom su se te misli javljale na samom početku, odmah posle operacija kad još nisi funkcionalan i u mogućnosti da obavljaš osnovne radnje samostalno i kad su bolovi pojačani. Međutim, u oba slučaja onog momenta kad sam bila u mogućnosti da radim više i primetim svoj napredak tad su se sve te negativne misli sve ređe javljale.
Ako bi izvukla neki zaključak iz tog perioda, koji bi bio?
-Zaključak je da je ljudsko telo i um jak onoliko koliko mu dozvolimo i da su svi ciljevi lako dostižni ako ih dovoljno želimo.
U vrhu si lige po indeksu korisnosti. U kojoj meri si ti zadovoljna svojim igrama u dosadašnjem delu sezone?
-Ne mogu da kažem da nisam zadovoljna, sve je ovo mnogo više i bolje nego što smo očekivali i planirali kad je povratak na teren bio sve izvesniji. Međutim, ja sam neko ko uvek teži savršenstvu i neko ko uvek smatra da može bolje. Tako da ima tu dosta prostora za napredak ako mene pitate, ali se trudim da svakodnevno podsećam sebe da je za sve to potrebno vreme.
Gde vidiš prostor za lični napredak?
-Prostora za lični napredak uvek ima. Prvo i glavno je fizička sprema. Cilj mi je da osposobim svoje telo što se tiče snage i trčanja, i da to sve izgleda kako je izgledalo moje poslednje godine na koledžu. Što se tiče košarke, to je svakako igra licem prema košu i šut za tri poena, kao i odbrana perimetra.
Vratila si se u matični klub. Da li su opravdana sva tvoja očekivanja?
-Novosadska ŽKA ima posebno mesto u mom srcu i vrlo sam vezana za ovaj klub i ljude u njemu. Jako mi je drago što imam priliku da svoju prvu sezonu posle pauze provedem sa njima. Tu su da mi izađu u susret što se tiče svega i veoma sam im zahvalna na tome. Stručni štab i devojke su mi velika podrška u celom ovom procesu.
Šta možemo da očekujemo od ŽKA u nastavku sezone? Koji su krajnji dometi?
-Svakako da nam je prvobitan cilj opstanak u Prvoj ligi ali ne bih rekla da se bilo ko u klubu zadovoljava time. Želimo da pobeđujemo i poslednja tri kola su produkt našeg rada i zalaganja od početka sezone. U startu sezone nismo imali sreće i iskustva u nekim neizvesnim završnicama ali nam se sve to polako vraća. Jako mi je drago što smo dokaz da tim koji je izgrađen od mladih igračica i bez strankinja može da pobeđuje u ovoj ligi i bude teško gostovanje za sve ekipe.
ŽKA je sastavljena od puno talentovanih košarkašica. Kao neko ko je mlad, a opet pun iskustva, koje savete imaš za njih?
-Ja sam neko ko jako voli košarku kao sport. Volim da je analiziram, a ne samo da je igram. Samim tim uvek volim da to podelim sa svojim saigračicama s ciljem da svi zajedno napredujemo. Svakako da najviše volim da savetujem devojke na svojoj poziciji jer mislim da tu imam najviše znanja ali mi je pre svega cilj da im budem podrška kako na terenu tako i van njega.
Kakva je tvoja ocena kvaliteta Prve lige?
-Prva liga je ove godine po mom mišljenju najizjednačenija i svako svakoga može da iznenadi. To zahteva podjednaku pripremu i koncentraciju za svako kolo, što je čini veoma interesantnom.
Da li je neko od igračica iz drugih timova ostavio utisak na tebe?
-Ima dosta mladih igračica koje će činiti budućnost ženske košarke u Srbiji i jako mi je drago što su okosnica većine ekipa u ligi mlade igračice. Mlada Jovana Popović se tu dosta izdvaja po korisnosti i talentu. Uvek mi je drago da vidim naše košarkašice na prestižnim koledžima u Americi, a njen potpis za Uconn je svakako za svaku pohvalu, i ne sumnjam da će reprezentovati Srbiju na najbolji način u koledž svetu.
Kako iz sadašnje perspektive gledaš na period proveden u SAD?
-Sad kad pogledam unazad na četiri godine provedene u Americi mogu samo da kažem da je to moja najbolja odluka i da je sigurno igrala veliku ulogu u izgradnji mene kao ličnosti, sportiste, lidera i saigrača. Svakom ko ima priliku da zaigra na kvalitetnom koledžu bih preporučila da ode i iskuse jer takvi uslovi i briga o sportistima se retko gde drugo mogu iskusiti.
