Blistava igračka karijera, a pre svega ljudski kvaliteti, bili su više nego dobra preporuka da Nataša Anđelić postane tim menadžer seniorske reprezentacije Srbije.

Proslavljena srpska reprezentativka stara se da devojkama, koje će uskoro krenuti u viziranje pasoša za Francusku, sve bude potaman kako bi misli usmerile jedino ka parketu.
- Košarku sam počela da igram sasvim slučajno. Na izlogu prodavnice ugledala sam plakat za upis devojčica u Vojvodini. Uhvatila sam poslednji voz, pošto je to bio poziv za devojčice 1977. i mlađe. To je bilo u oktobru 1988. godine. Trener mi je bila Marija Veger, jedna od najvećih imena naše košarke. U Vojvodini sam se zadržala 12 prelepih godina. Igrala sam pet finala i nažalost nijedno nisam osvojila. Posle Vojvodine sam otišla u Crvenu zvezdu i tu ostala dve godine. I u Zvezdi sam igrala finala, ali bez titule. Prvu titulu sam osvojila sa ekipom Budućnosti 2002. godine. Posle toga sam godinu dana igrala u Hemofarmu i iz Vršca sam otišla u inostranstvo.
Posle domaće karijere, Nataša se otisnula u inostranstvo. Sledile su godine igranja u tada najjačim evropskim ligama, a poseban pečat ostavila je Rusija.
- Ono što je promenilo tok moje karijere je odlazak u Rusiju. Počela sam da igram za Spartak iz Moskve. Primetio me je na jednoj utakmici u decembru te godine pokojni Šabtaj von Kalmanovič i odveo u Dinamo. U Dinamu počinje moj procvat i moje najbolje godine u karijeri. Bili smo te godine u jednom trenutku poslednji u grupi FIBA Kupa, ali smo na kraju uspeli da dođemo do fajnal fora. Iste godine osvojila sam MVP ruskog kupa,  u veoma jakoj konkurenciji jer su sve ruske reprezentativke igrale to takmičenje. Gotovo ceo ruski nacionalni tim je igrao u Samari koja je tada bila prvak Evrope, ili u Jekaterinburgu koji je godinu dana ranije bio najbolji u Evropi. To takmičenje su igrale i mnoge igračice iz WNBA.
Iz Rusije sledi put na Apeninsko poluostrvo, a potom i put u obratnom smeru.
- S obzirom da mi je tada trener u Rusiji bio Italijan, to mi je otvorilo vrata da odem u italijansku ligu. Odlazim na Siciliju u klub Ribera, gde me je trenirao Sandro Orlando koji je kasnije osvojio četiri titule prvaka Italije. Za taj klub me vežu jako lepe uspomene. Posle toga se vraćam u Dinamo na još dve godine. Imala sam prilike tada da igram sa nekima od najvećih zvezdi košarke, kao što su Taurazi, Sju Bird ili Simona Augustus, kao i sa nekoliko najboljih ruskih reprezentativki Šegoljevom, Rahmatuljinom i Vodopjanovom. One su bile najbolje igračice Evrope i imala sam prilike da shvatim zašto su one za korak ispred mene. To je bilo veliko iskustvo za mene. Sa njima sam ostvarila izuzetno korektne i prijateljske odnose. Naredne godine smo osvojile FIBA kup. Nisu Ruskinje i Amerikanke slučajno olimpijski i evropski šampioni. Pristup treningu i svemu je različit u odnosu na nas. Oni svemu pristupaju bez emocija.
Posle drugog odlaska iz Rusije sledi ponovo put u Italiju i potom završetak igračke karijere.
- Posle Dinama odlazim u Izrael, u Ramlu, a zatim karijeru nastavljam u italijanskom klubu Pozzuoli. Tamo ostajem dve godine. To je gradić blizu Napolija i za njega me vežu izuzetno lepe emocije. Italija kao zemlja je nešto što je na mene ostavilo najveći utisak. Napulj napuštam i odlazim u Komo, jedan od najvećih evropskih klubova koji je četiri puta bio šampion Evrope, osvajač Kupa Lilijane Ronketi. Poslednju godinu počela sam u Čeliku iz Zenice i odatle odlazim na Kipar, gde i završavam karijeru. Bila sam svesna da sam u godinama u kojima ne mogu da pružim maksimum na terenu. S obzirom da moja pozicija na kojoj sam igrala zahteva brzinu, eksplozivnost i preciznost, ulaskom u četvrtu deceniju života ni brzina, ni eksplozivnost nisu kao ranije, a nisam mogla da se zadovoljim nečim za šta znam da nisam sto odsto u tome, zbog toga sam prekinula.
Nataša Anđelić je po završetku igračke karijere ostala u košarci, a za dolazak u reprezentaciju presudno je bilo poznanstvo sa Marinom Maljković.
- Po završetku igračke karijere uzela sam licencu FIBA menadžera i otvorila agenciju u Sankt Petersburgu. Sasvim slučajno upoznala sam Marinu na Zlatiboru. Kroz nekoliko pitanja ona dolazi do zaključka da bih možda bila dobar završetak nekog kruga koji je ona zamislila u priči oko reprezentacije. U dogovoru sa Anom Joković, Marina me poziva da budem tim menadžer, što ja sa zadovoljstvom prihvatam jer je reprezentacija nešto najlepše gde možeš da radiš. Meni je velika čast i zadovoljstvo što mogu da budem sa ovim devojkama, selektorom i stručnim štabom, i novim rukovodstvom KSS-a, koji je pokrenuo jednu novu, ozbiljnu priču u ženskoj košarci.
Tokom svoje karijere igrala je sa mnogim svetskim zvezdama, ali je jedna naša zauvek na prvom mestu.
- Mogla bih da izdvojim Gordanu Grubin. Ona je svuda gde je igrala bila najbolji stranac. Imala je dosta veliki uticaj na mene kada mi je rekla „nemoj da obraćaš pažnju na druge, više vodi računa o svojim greškama“. Ta rečenica je dosta toga promenila u svom životu.
Anđelićeva je imala prilike da radi sa mnogo vrhunskih trenera tokom svoje igračke karijere.
- Puno dobrih trenera me treniralo tokom karijere. Počela sam kod Marije Veger, radila sam sa sadašnjim selektorom ruske reprezentacije Borisom Sokolovskim, sa Dušanom Santračem, Vladom Bošnjakom, Dragomirom Bukvićem, Zoranom Tirom, Miroslavom Popovim, Nikolom Milatovićem, Fabijom Fosatijem, Sandrom Orlandom, sa Ajnersom Zvizdićem… verovatno sam mnoge ispustila da spomenem. Uvek sam imala poverenje trenera jer sam bila veliki radnik. Treneri uvek cene igračice koje puno rade na treningu i daju maksimum. Trener je uvek u pravu, to je poruka za mlade igračice - uz osmeh konstatuje Anđelićeva.
Kada je reč o organizaciji ženske košarke u Srbiji, Anđelićeva nema dilemu gde nastaju problemi.
- Nažalost, Srbija ima veliki problem. To je ono što i Marina priča. Nama nedostaju nezavisni sportski radnici koji mogu da iznesu svoju ideju a da se pri tom ne plaše da će dobiti otkaz od nadležnih koji ih plaćaju. Iz tog razloga smatram da gospodin Đilas i ceo KSS rade jednu veoma ozbiljnu priču. Naši klubovi ne zaostaju previše po organizaciji za evropskim klubovima, ali budžeti stranih klubova su mnogo veći. Recimo, ako neki ruski klub propusti let, on može sebi da priušti čarter let. To naši klubovi ne mogu. Naši klubovi mogu donekle da se približe po organizaciji. Ove godine to pokazuje organizacija u reprezentaciji, jer smo u ovom trenutku dostigli neki vrhunac po uslovima koji se pružaju devojkama, a to je naš cilj. Zahvalila bih se i ovom prilikom potpredsednici Saveza Ani Joković, koja je seniorskoj reprezentaciji uvek na raspolaganju i čiji je veliki udeo u uslovima koje smo dobili.
Kada je sadašnjost i budućnost nacionalnog tima u pitanju, tim menadžer srpske reprezentacije nema dilemu da se neosporni talenat mora nadograđivati mukotrpnim radom.
- Izuzetno sam zadovoljna sa generacijom koja dolazi, ali devojke moraju da ulože mnogo toga. One su na početku svojih karijera i ne smeju da se zadovoljavaju onim što je učinjeno. Moraju uvek da žele  više. Rad je jedino što se isplati. Mene su često redari terali iz Spensa jer sam znala da dam 30 poena na nekoj utakmici a odmah ujutru dođem na šuterski trening. To je, prosto, jedan jedini put da uspeš. Bez obzira što to malo „para uši“, ta rečenica „rad, rad, rad…“ to je zaista jedini put da uspeš i koji se isplati. Ako mlade igračice to shvate, mogu da profitiraju.
Nataša Anđelić nema dilemu da je srpska ženska košarka na putu oporavka.
- Iskreno, mislim da srpska ženska košarka ide u dobrom pravcu. Po stoti put ponavljam da imamo talentovanu generaciju. One moraju da se drže zajedno, da i one veruju u ono što mi, kao stručni štab, vidimo i pričamo. Zaista vidimo da u naredne četiri ili možda osam godina, postoje projekti da ženska košarka stane na noge. Mi smo prirodno izuzetno podobni za košarku. Na primer, imamo zaista dosta visokih devojaka. Mnoge zemlje naturalizuju igračice na centarskim pozicijama, a mi u jednoj generaciji imamo nekoliko igračica preko 190 cm. Moramo da nađemo načina da taj prirodni kvalitet koji poseduju, materijalizujemo u Evropi nekim uspehom. Nijednog trenutka ne sumnjam u uspeh, ne prognoziram da li će to biti već ove ili naredne sezone, ali će svakako doći u bližem periodu. Naravno, uz dobru organizaciju i dobre uslove.
Poruka za mlade igračice je sasvim jednostavna i jasna.
- Nikad ne odustajte. Sasvim je normalno da u karijeri imaš uspone i padove, da imaš sezone kada nekom treneru odgovaraš ili ne odgovaraš. Najbitnije je da ne odustaješ od svog puta, da znaš šta želiš. Ne ljuti se na trenera, uvek prvo kreni od sebe, da vidiš da li ti grešiš negde, pa tek onda ostali. Jedino tako možeš da napreduješ. Radite što više, svaki minut proveden na terenu je korak dalje u odnosu na protivnika – završava Nataša Anđelić, tim menadžer seniorske reprezentacije Srbije.

videodana

fotodana


Ko je najveći favorit za titulu prvaka Srbije?